НАЈВЕЋА ТАЈНА БИВШЕ ЈУГЕ: Титов бункер вредан милијарде $

Основна намена објекта Д-0 је била да прихвати, смести и заштити Штаб Врховне команде, ужи део Председништва и Владе Југославије, да им обезбеди оптималне услове за рад, руковођење и командовање земљом на неодређено време у кризним ситуацијама и у случају од опасности нуклеарног напада на Југославију.

Капацитет објекта је толико да може да прими 350 људи на неограничено време где им се омогућава безбедност од нуклеарног удара од 25 килотона, а у истом постоје оптимални услови за живот и рад са сталном температуром ваздуха од 21 до 23 степена Целзијуса и релативној влажности ваздуха.

Објекат се налази испод земље, на најдубљој тачки, 280 метара.

Структура се састоји од стамбених подручја, конференцијске сале, канцеларија и других просторија.

Бункер је био државна тајна све до распада Југославије 1990-их.

Изградња објекта започела је у марту 1953. године, одлуком војног врха бивше Југословенске народне армије (ЈНА).

Изграђен између 1953. и 1979. године унутар брда у подножју планине Златар, АРК је највеће атомско склониште и један од највећих подземних објеката икада изграђених у бившој Југославији. У унутрашњости брда Златар смештена је и фабрика муниције и експлозивних направа – наменска војна индустрија ″Игман″. Више од десет година након његовог завршетка, био је најтајнија војна инсталација у земљи, тако да ни грађани општине Коњиц нису знали да се гради овај објекат у њиховој непосредној близини.

Објекат АРК је носио ознаку "Најстрожија државна тајна" што само по себи говори са коликом тајношћу је грађен и колико мало људи је знало за то.

Сви грађевински радници пажљиво су одабрани и проверени, потписивали су уговор о ћутању, а сви чланови особља пролазили су кроз ригорозну сигурносну проверу.

Године 1979. посао је завршен након 26 година и утрошених 4,6 милијарди америчких долара у трошкове изградње. Објекат је 1979. званично предат на употребу И Посади бивше ЈНА коју је сачињавало 16 војних лица, по националном кључу: 9 Срба, 4 Бошњака и 3 Хрвата.

Након Титове смрти 1980. године комплекс је остао у стању приправности. Површина радног простора у објекту је негде око 6.400 квадратних метара. Податак, да су по функционалној дужности наводно само четири (4) генерала ЈНА имала одобрење за улазак у овај објекат, сам по себи говори довољно. Наиме, одобрење за улазак у објекат су имали једино и искључиво: Начелник ССНО-а, Начелник Генералштаба ЈНА, Начелник Прве Управе безбедности и Начелник веза ССНО.

У марту 1992. године, за време распада Југославије, ЈНА је наредила рушење комплекса како не би остао под контролом власти Босне и Херцеговине, али војни одред одбио је да изврши наредбу и уместо тога предао структуру Босанскохерцеговачкој влади.

Проглашен је за национални споменик Босне и Херцеговине.

Објекат се састоји из три дела:

Фотофрафије бункера можете погледати ОВДЕ.

Објект АРК је данас у изврсном стању и приступачан је јавности. Непрекидно се одржавају системи за грејање, климатизацију, противпожарну заштиту и сви други системи у објекту су под стручним надзором.