"Још мало је остало до моје смрти"

- Време је новац где људи не знају да га протумаче па мисле да је то везано са материјалним добитком, него колико је време вредно и колико је важно да се не троши узалуд. И још једну ствар сам схватио, да сада рецимо са 60 година, без обзира што је мени мој пешчани сат, јако пуно времена је иза мене, а јако мало времена које ми остаје до моје, да кажем, смрти, је' л тако, јер сви ћемо доћи до тог дана, е, то друго време које је мени преостало, ја сам након свега научио и почео да учим како да га ценим и како да га трошим. У том смислу, без обзира што сам себи обезбедио, неко би рекао можда и комфоран живот, постао сам чак и господар свог времена - каже Жика који истиче да спава док се не наспава, да је распоредио своје време када ради онако како то њему одговара.

- И у том смислу, слободно могу рећи да сам, хајде да кажем, господар постао свог живота. Међутим, неко би рекао, можда сам и нешто створио, да кажем, и у материјалном смислу, не нека велика богатства, али довољно да онако мало спокојније водим свој живот. Тако да, преостало моје време желим да трошим на паметан начин и у том смислу чак и имам велике планове, не да бих зарадио неки новац, него тек имам осећај да ћу, ако ми Бог подари можда пет, десет година, петнаест, бићу презахвалан, да ћу можда зарад мене и мерено мојим системима вредности, створити много више него што сам то урадио за ових протеклих, хајде, рећи ћу 40 година, јер оних првих 20 не рачунам нешто у озбиљан живот - каже Жика напомињући да се многи људи када дођу у неке године, окрену се и „тек се онда пробуде и схвате да су проћердали свој живот“.

Жика је своје планове изнео на самом почетку, а онда је почео причу о свом детињству које је провео у Александровцу заједно са својим родитељима и млађим братом који је како каже "један рокер, озбиљан и један диван, ајде, сад могу рећи, не као брат, него као човек, као људина".

BloombergAdria.com

У родном граду Жика је каже имао слободу, а био је одличан ђак, вуковац.

- Нас је било у тој генерацији, не знам већ колико, велика је школа, "Аца Алексић". Био сам Титов пионир, још се сећам те заклетве. Онако, некад ми, можда нећу целу да је кажем, али данас кад постајем пионир дајем свечано обећање да ћу бити добар и веран друг, да ћу поштовати родитеље и старије... И није ни битно, али ове две ствари су јако важне кад пренесемо на ово време - каже између осталог Жика и додаје:

- Али те речи, да ћу бити добар и веран друг и да ћу поштовати родитеље и старије и кад пренесемо то сад на ово време, некако је мало и тужно. Мало смо се, да кажемо, свет напредује у техничком, технолошком смислу, али успут и људи, ти трендови, да кажем, ви сте психолог па онда добро знате, психијатар, како се мењају та унутрашња свест људи, и ако причамо о моралу и етици, и то се онако мало гризе, гризе тај зуб времена и онда ми је онако мало тужно и питам се где се изгубило то другарство, где се то изгубило да ћу бити веран, да ћу бити искрен, поштен, где, да ли се то мало губи код, не само код нових, него и код нас, старе генерације, полако и ми посустајемо.

Жикина мама је била учитељица, она је највише водила рачуна о њему и брату, али Жика помиње и оца који је такође имао веома важну улогу.

BloombergAdria.com

- Без икаквог дубљег размишљања, прво моја мајка, која је по природи, она је била учитељица, мислим, свако ће за своју мајку рећи да је дивна жена, моја мајка је заиста била једна дивна жена, али и мој отац Душан који је такође био, да кажем, исправан човек. Никад нисам доживео неку агресију мог оца према мајци. Ја никад нисам доживео да се он нешто дере на њу, пазите, то је једна хармонија која је између њих владала, где сад ја са ове дистанце знам колико је она њега поштовала, а колико је он онако, што се каже, био нежан и према њој, а и према нама. Што се тиче васпитања, мајка је више проводила времена с нама. Отац је касније радио у фабрици као технолог и често је био и на неким путовањима - каже Жика.

Жика је као млад био увек расположен за дружење, све га је интересовало и како каже "Бог ми је дао неке таленте које сам ја током свог живота развијао".

- Љубав према музици је природно дошла - каже Жика који је сам почео да учи да свира гитару.

Волео је музику баш као и његов брат и волели су рокенрол.

- Кад сам ја већ научио неке акорде, научио до десетак песама, и онда сад ја изнесем гитару, а имам 12-13 година, и седнемо негде у друштво где су мушкарци, девојчице, већ је то 13-14 година кад раде хормони, кад већ ми се као заљубљујемо, па знате шта значи узети гитару и свираш и певаш... - каже Жика, а на питање када се догодило прво заљубљивање Жика искрено одговара:

- Не бих набрајао имена, али то је већ био шести разред, то је озбиљно било. Ја сам тад, ту нешто овако неко слово тетовирао, па сам се онда заљубио после у једну другу, то је седми разред био... - каже Жика, а на питање професорке како је исправљао то слово одговара:

- Па не, то је сад негде зарасло, то негде има, кад бих ја загледао, није то било да узмем да се сечем, али је било овако гуљење коже.

Други пут се заљубио у седмом разреду.

BloombergAdria.com

- Играо сам добро и стоних тенис, па фудбал, спорт ми је ишао јако добро, е онда сам се заљубио, седми разред је седми разред, да се разумемо, ја то памтим и дан данас. Памтим те, сад ћу рећи, али да ме људи погрешно не схвате, знате, једно је оно заљубљеност па на даљину, па пишеш поруке, па нешто, па онда иде друга фаза, држање за руке, па има тај први пољубац. Па има оно што се каже и први пут негде, кад онако се загрлимо... - каже Жика: "А да ли мислиш да је пољубац сусрет најлепши на свету, да ли то мислиш и данас?", на шта Жика одговара:

- И дан-данас мислим. Онако сад кад саберем све уназад моје љубави, моје неке везе, није их било пуно, мислим, то су два брака и поред тога неких 5-6 озбиљних веза које су дуго трајале, кад сад то вратимо уназад, схватам да је тај пољубац он уствари онако прва проба, јер он не ради увек. Просто, ту се нешто деси, нека хемијица, шта год да је. И даље мислим да је пољубац врло интимна ствар која много говори о неком будућем, да кажем тој, телесној вези.

Жика је завршио средњу школу, две године у Александровцу, а онда две године у средњој педагошкој у Крушевцу.

- То је трећа и четврта, условно речено, средње, и онда је био наставак виша школа која је при истој школи виша педагошка. Дакле, те две године средње ја сам, рецимо, завршио и по струци сам у то време био као његоватељица у смислу да сам негде можда могао да радим у обданишту, а већ оне две, педагошка средња, то је добио си, вероватно, тад је био као учитељ или учитељица или шта - каже Жика.

Пошто је био веома добар ђак имао је и већу слободу. Прву гитару је сам направио, а прву праву гитару је добио, а већ је имао рокенрол бенд. Касније је жика уписао и ДИФ.

BloombergAdria.com

- Мени је психологија била љубав неостварена. Психологија повезана са филозофијом. Пошто сам још као средњошколац онако, имао сам неки тај дар, ја сам волео да филозофирам и дан-данас ево примећујете стално навлачим на неку причу која има мало већу дубину него обични разговори што се воде. Е сад, пошто сам ја у средњој школи из рока, негде са 15 и по година игром случаја један бас гитариста који је био у том локалном бенду старијих људи, значи ја сам имао тад негде 16 година, он се преселио за Краљево, локални бенд је остао без бас гитаристе и позивају мене. Буквално су ме покупили са флипера, Сашо, ајде идеш ти с нама, вечерас свирамо испраћај у војску. И онда сам ја четири дана заредом свирао испраћај у војску - каже Жика ком је право име Саша.

- Ја нисам знао тада народну музику да свирам, али сам онако знао те акорде и мени, сећам се Љуба каже, мислим просто и не знам то, у то време то нисам ни слушао ни у Александровцу нико од 16 година није слушао народну музику, он каже: "Еј, знаш акорде гледај у мене", пошто сам ја и гитару знао мало да свирам: "Снаћићеш се ти, не секирај се ти ништа", реко: "Чекај, али ја сутра идем у школу", то је било четвртак увече, каже: "Ма причао сам са твојим Душком и све смо ми завршили, не мораш сутра у школу, идемо ми на испраћај у војску". Углавном, ја сам четири дана свирао, ја сам ту упао као шегрт, практично. И негде око четири сата смо ми то завршили. Сећам се, нормално, ја сам добио задатак да спакујем каблове, инструменте и тако даље, они су седели тамо, делили су тај новац. Мени то уопште није било битно, ма какви... Углавном, кад се све завршило, они су ме рекли: "Сутра се видимо, долазимо по тебе поподне у четири". Одем лепо кући, брат спава, спавали смо у једној соби, мајка и отац у другој, и тамо је дневна соба, стан неки који су они добили од предузећа, 56 квадрата, стану у Александровцу, у једној згради, и ја дођем кући, фино, и извадим оне паре и ја почнем да бројим. У једном тренутку, то је било 104 нечега, 104 хиљаде, 104 нечега, мени је то изгледало јако пуно пара, и заиста је било пуно пара, за мене, као момка од 16 година - прича Жика и објашњава како се се и отац и мајка пробудили када је дошао, али и како су били у чуду због новца који је зарадио.

BloombergAdria.com

- Реко: "Мајка, ови ми дали бре много пара". И ја њима дам те паре. Отац сутра зове тог Љубу и почиње разговор тако што каже: "Љубо, знаш, Саша је јуче свирао с вама, ви сте му дали новац, а ја сам звао, хтео сам да проведим, је’ л сте ви сигурни?", он каже: "Па он је, шегрт он је почео, он није добио цео тал. Он је добио мало, али морате да разумете, добио је мање, зато што он то још није..." - каже Жика, на шта се надовезала водитељка: "Појам новца је увек мало и много релативан", а Жика одговара:

- Управо то хоћу да кажем. Дакле, то је била моја прва свирка. Ја сам онда израчунао да могу да играм флипере једно два месеца, са тим парама. И сутра сам отишао на други наступ, на трећи наступ, четврти, и тако сам ја почео да свирам народну музику - каже Жика који је како истиче брату морао да "плаћа порез на шунд јер се одрекао рокенрола".

- Давао сам брату 10 посто, он је рекао: "Ти си изневерио рокенрол, ти сад мора да плаћаш мени порез на шунд", јер се мој брат никад није одрекао рокенрола - каже Жика и додаје:

- Ја и дан-данас јако волим свог брата. И дан-данас је запослен у једној мојој другој фирми и он већ годинама прима плату, а не ради ништа. Дакле, ја и дан-данас плаћам тај порез што сам изневерио рокенрол.

После тога Жика је дошао у Београд да упише психологију, али није имао довољно бодова "и онда сам прочачкао по тим факултетима и било ми најједноставије ДИФ, јер ми је спорт исто ишао јако добро. И онда сам спремио пријемни, отишао на факултет, предао документацију, имао сам услов што се тиче тих просека и ја сам то лепо исполагао и уписао Факултет за физичку културу. Почео сам и отишао у војску јер је тада било ко упише факултет, онда има скаћени војни рок за три месеца".

(Блиц)