"ПАО" ЦЕО АУТОБУС: Милиција имала пуне руке посла

Шездесете године и градски превоз – не, ту нема слике реда, видите само зелене аутобусе с дрвеним седиштима од чије буке титрају бубне опне, а трамваји се клацкају брзином мало снажнијег младића који жури у школу или на факултет.

О томе да је превоз у Београду одувек био баш “посебна прича“, сведочи и једна репортажа “изнутра“, која говори о необичним навикама када је у питању наплата карата за превоз, домишљатих путника и контролора, које доводе до заврзлами, пресавијања хартије и бројних поступака код судије за прекршаје. Скоро па као данас.

Једном возачу, ситом сталне драме са ловом контролора на оне који неће да плате карту, у току једне вожње је толико све дозлогрдило да је – “ухапсио” цео аутобус због масовног шверца! Као награду, добио је казну...

За почетак, треба знати да није било исто на свим линијама, њих су радници ГСП-а у то време делили на “џентлменске” и оне – катастрофалне. За избегавање су били, на пример, правци Студентски Град и Вождовац. Али, ово вероватно највеће хапшење због шверца у историји градског превоза догодило се тамо где се то није очекивало…

За време припрема Европског шампионата у атлетици, у септембру 1962. године, наједном се аутобуска лиња за Топчидер преоптеретила. Једног дана аутобус се препунио а кондуктер је издао свега четири карте. У неколико наврата је позвао путнике да их купе. Нико се није одазвао. Онда је он захтевао од шофера да заустави кола. Путници су због тога приредили праву демонстрацију. Шофер је дао гас и упутио се директно према згради милиције у улици 29. новембра.

Када су путници видели куда скреће, покушали су да га чак и физички спрече. У том гушању, неспретно је ушао кроз улаз тако да је оштетио аутобус. Морао је нагло да прикочи.

“Ту околност искористила је половина путника да побегне. Код остале половине милиција је пронашла двадесет осморицу без карата“, писале су новине тог септембра 1962. године.

Возач је, дакле, био за свој чин награђен казном, као што смо већ написали. Иначе, због оштећења аутобуса скупљег од 50.000 динара морао би да добије отказ. Али, фирма га је заштитила јер је све то урадио у њеном интересу и одлучили су се за блажу казну -10% плате и то чак три месеца.

А путници су били директно из 29. новембра спроведени судији за прекршаје!

Овај несвакидашњи случај је отворио у јавности и тему дисциплинских поступака у ГСП-у. А они су тамо били свакодневица.

Новине пишу да је током 1962. године било 5 хиљада разних поступака у којима је, дакле, учествовао готово сваки од 5.300 радника. Да не говоримо о томе колико их је отпуштено – 111 или скоро шест посто. Па, како то у социјализму? ГСП је, дефинитивно, био друга прича.

“То је податак који би забринуо раднички савет у сваком другом предузећу. Ни овде, наравно, нису према њему равнодушни, али га сматрају пре илустрацијом своје одлучности да ствари доведу у ред него претеране строгости“, објашњавали су из ГСП.

У сваком случају, занимљива је ситуација да је и у тадашњем друштву, за које данас владају митови попут оних о “свемогућности” државног посла, ипак могао да се добије – отказ. Због шверцера и нерада.

(Калдрма.рс)