Зашто Владета Јеротић није имао децу?

Имао је један брак са мистериозном Јеленом која је умрла 15 година пре њега. После њене смрти Владета се није женио, није живео са неком друогм женом, дане је проводио сам са својим књигама, посећујући разна предавања...

Међутим, ни Јеротић није био светац и то је увек истицао. Тако је једном приликом признао да је у младости био заљубљен у једну удату жену, додуше платонски.

BloombergAdria.com

- После једне озбиљније повреде ока и мога првог "озбиљног" заљубљивања у једну удату жену, офталмолога, која ме је дивно лечила и излечила, одлучио сам да студирам медицину (за коју је, истина, мој отац, одавно, "навијао" - открио је Владета.

Као човек дубоких моралних уверења, Јеротић је ову љубав доживљавао као сложену емотивну ситуацију. Његова морална начела нису му дозвољавала да ту љубав развија даље од пријатељства, али је свакако била извор његове инспирације. Многи који су га познавали кажу да је та љубав била извор његових дубоких размишљања о природи љубави, верности и људске судбине.

Када је оженио Јелену, њој је био посвећен до краја живота, а ево како је говорио о браку:

BloombergAdria.com

- Цитираћу Мајндорфа који каже да моногамна заједница мушкарца и жене заснована на вечној љубави постоји само као идеал. Због тога свако треба да негује брак. Није лако сачувати љубав. И није исто у 50. као када сте имали 20 година. Развијајте се. Негујмо брак што дуже. Шта ћемо без брака? Трећина Европљана неће брак, а зашто млади неће? Зато што су имали лош пример родитеља. Најбољи је неговати га да доживите златну свадбу.

Ипак, Јелена и Владета нису имали деце и то је туга коју је наш психијатар носио читав живот.

Својевремено је истакао да је његова највећа срећа што је успео да превазиђе своју највећу тугу – прихвативши чињеницу да нема децу.

Може се рећи да је од колевке па до гроба, Владета био у суштини усамљен човек јер је и одрастао као јединац. Тако је често саветовао парове да имају више деце:

BloombergAdria.com

- Наравно, већ сам за време гимназијског школовања лагано откривао у себи, као и у односима са људима, приличне недостатке и "пукотине" карактера само једног детета у породици. И данас сматрам да је један део Сенке у мојој личности (како је Јунг назвао "палог брата" у нама, односно инфериорни део личности) - само делимично коригован свесним увидом, радом на себи и повољним спољашњим условима – треба приписати егоизму, који увек прети да набуја у јединца у породици, над којим родитељи претерано лебде и стрепе. Отуд сам препоручивао већини мојих пацијената, познаницима и млађим пријатељима да имају више деце, пошто је породична динамика у таквим породицама далеко природнија и нормалнија, него тамо где расте једна биљка која ће, можда, дати цвет, али то никад није сигурно.

(Стилл)