U selima širom regiona, mnoge majke znaju kako izgleda čekanje. Znaju mirise pisama koja kasne, tišinu telefona koji ne zvoni, i treperenje srca pri svakom koraku koji se približava kapiji. Neke dočekaju sinove sa osmehom, druge sa suzama — a neke sa neizrecivom tišinom, kada shvate da ništa više neće biti isto.
Foto: Shutterstock
Jedna takva priča dolazi iz malog mesta kraj reke, gde je starija žena godinama čekala svog sina Marka da se vrati iz vojske. NJegov odlazak bio je ispunjen ponosom, kao i kod većine mladih ljudi koji s uniformom oblače i osećaj svrhe. Ali rat nikome ne piše unapred ni povratnu kartu, ni kraj priče.
"Znaš li šta znači tišina u rovu?"
Marko je služio u jedinici za izviđanje. Bio je dobro, disciplinovano lice u pozadini buke, ali s pogledom koji je sve primećivao. U pismima nikad nije pominjao mnogo. Pisao bi: "Dobro sam. Ne brini. Vidimo se kad sve ovo prođe."
Pročitajte još
Ali među rečenicama, majka je znala da se nešto krije.
Nekoliko meseci pre kraja službe, njihova jedinica upala je u zasedu. Pokušaj da se izvuku iz neprijateljskog okruženja bio je brz, krvav i neizvestan. Eksplozija improvizovane mine odnela mu je obe potkolenice.
Seća se trenutka kad je pao. Ne bola, ne krika, nego tišine.
“Znaš li šta znači tišina u rovu? Nije to mir. To je trenutak kad ne znaš da li si živ ili mrtav. Kad čuješ samo srce kako lupa, a telo više ne osećaš.”
Proveo je šest meseci u vojnoj bolnici. Nije zvao. Nije pisao. Nije mogao.
Majka i povratak
Kada su je konačno obavestili da se vraća, nije pitala ništa. Samo je danima pripremala kuću, dvorište, postavljala sto. Ispod jastuka je stavljala njegovo poslednje pismo.
Tog dana, kada je izašla na trem da ga dočeka, očekivala je ono što je godinama zamišljala — sinovljeve korake na šljunku ispred kuće. Umesto toga, čula je tiho škripanje guma invalidskih kolica.
Zastala je. Pogledala niz ulicu. Vozilo iz kojeg je izlazio vojni kurir. Kolača na stolu više nije bilo. U grudima — samo jedna misao: “Živ je.”
Marko je bio neprepoznatljiv, ali oči su mu bile iste. Bolele su od emocije.
"Majko..." rekao je, gotovo uplašeno.
"Stigao si, sine. To je sve što je važno," odgovorila je dok mu je prilazila, boreći se s vlastitim telom koje je htelo da potrči, ali srce koje je moralo da razume.
Kleknula je ispred njega.
"Znam da si mislio da ćeš me razočarati. Da ti neću moći gledati noge koje više nisu tvoje. Ali pogledaj me — ja vidim svog sina. Onog koji je otišao sa snovima i vratio se sa ranama, ali živ."
Nisu pričali mnogo toga dana. Suze su rekle više od reči.
"Nisam hteo da se vratim ovako..."
U danima koji su usledili, Marko je pričao. O bolnici. O drugovima koji se nisu vratili. O krivici što je on preživeo, a neki nisu. O strahu da više nikada neće biti onaj isti.
"Znaš," rekao je jedne večeri dok su sedeli u tišini, "nisam hteo da se vratim ovako. Mislio sam da ćeš se slomiti kad me vidiš."
Majka ga je pogledala, bez trunke sumnje u očima.
"A znaš li šta bi me zaista slomilo? Da te nikad više ne vidim."
Kraj bez tačke
Danas, Marko živi sa majkom u toj istoj kući. U invalidskim kolicima, ali sa voljom da nastavi. Povremeno ga posete bivši saborci. Nekad ćute, nekad se smeju, nekad samo sede i gledaju u daljinu.
Iako ne hoda više, Marko zna da je stigao. Na mesto gde ga nisu dočekali kao čoveka bez nogu, već kao sina — čije prisustvo je važnije od svakog koraka.
Stil
