LJubav Marine Abramović i Ulaja trajala je dvanaest godina – burnih, intenzivnih, ispunjenih ljubavlju, bolom, umetnošću i na kraju – tišinom. Iako su svojim telima i emocijama stvorili umetnost koja je pomerala granice, njihova ljubav, kao i performansi, završila se pred očima sveta – spektakularno i razorno.
Foto: N. Fifić
Početak kraja: Veliki Kineski zid kao simbol razlaza
NJihov poslednji zajednički performans bio je sve osim običnog. U delu pod nazivom "LJubavnici", Marina i Ulaj započinju hod sa suprotnih krajeva Velikog kineskog zida – ona sa istoka, iz zaliva Bohaj, a on sa zapada, iz pustinje Gobi. Svako od njih prelazi 2.500 kilometara, da bi se susreli na sredini – ne da se venčaju, kako su prvobitno planirali, već da se zauvek rastanu.
- Naš plan je bio da se venčamo kada se sretnemo. Ali o tome smo sve manje pričali. Bila je 1984. godina, i moja veza s Ulajem se raspadala - priznala je Marina.
U tom trenutku njihova komunikacija je već bila gotovo mrtva, a emocije zatrovane.
- Od smrti njegove majke, tačnije otkako sam na veče sahrane odbila da zatrudnim, između nas je tinjalo neprijateljstvo o kojem se nije govorilo.
Noć kada je ljubav umrla
U jeku raspada veze, Marina otkriva i najintimnije trenutke izdaje i samoponiženja. NJena svedočenja su toliko ogoljena da više deluju kao performans bola nego kao sećanje:
- Kad sam stigla u Bangkok, bila sam očajna. Izgorela od ljubomore, želela sam da znam s kim me vara. Lažno sam mu priznala da imam ljubavnu aferu sa jednim francuskim piscem, i da je intimni odnos fantastičan. On mi je, glumeći ravnodušnost, priznao da je sa bogatom Amerikankom čiji je muž u zatvoru u Tajlandu.
U pokušaju da zadrži privid kontrole, Marina predlaže nešto što se graniči s destrukcijom.
- Rekla sam: "Sjajno! Hajde da imamo trojku!" Nisam osećala ništa. Želela sam samo da ga isteram iz sebe. Bila sam gola, u postelji s njima, ali više nisam postojala. Prvo smo nas dvoje imali odnose, kratko, a onda su oni, preda mnom. A ja sam ležala pored njih, budna, mrtva iznutra.
Te noći, nešto se nepovratno prelomilo.
- Sećam se mirisa, tišine, kako spavaju pored mene. Ustala sam, istuširala se i otišla. Tog jutra prestala sam da volim njegov miris. A kada sam prestala da volim njegov miris – sve je bilo gotovo.
Hodanje do oproštaja
NJihova zamisao da hodaju Kineskim zidom rođena je pod punim mesecom u australijskoj divljini, dok su još verovali u mit romantike. Ali do trenutka kad su zaista krenuli – 1988. godine – ljubav je bila prošlost.
Zid više nije bio kontinualna staza, već ruševina. Hodali su uz čuvare i prevodioce, nisu smeli da kampuju, već su spavali po selima. I više nisu bili ljubavnici.
- Naša početna motivacija nestala je. I mi smo nestali - napisala je Marina.
Polovina puta prošla je bez susreta. A onda je, jednog dana, stigla poruka od Ulaja:
- Hodanje po zidu je najlakša stvar na svetu.
- Mogla sam da ga ubijem - priznala je Marina. - Naravno da mu je bilo lako – on je hodao pustinjom. Ja sam se pela po planinama.
Uprkos svemu, Marina je u sebi i dalje nosila nadu da se nešto može spasiti.
Susret bez duše
Do susreta je došlo 27. juna 1988. u mestu Erlang Šen, između dva hrama u kineskoj provinciji Šansi. Ali nije bilo filmske scene susreta na sred staze, već hladan doček.
- Čekao me je tri dana jer je taj pejzaž bio savršen za fotografisanje. Nije bilo ljubavi u njegovom zagrljaju – samo telo, bez topline. Uskoro sam saznala da je sa njim bila trudna njegova tadašnja prevoditeljka. U decembru su se venčali u Pekingu.
Marina je bila slomljena. Ali to nije bio samo kraj ljubavi.
- Plakala sam jer smo završili monumentalno umetničko delo – ali svako sam. Moj deo puta bio je epski, duga borba koja je konačno bila gotova.
Umetnost iz pepela bola
Marina je godinama ćutala o svemu. Stidela se kraha, bola, banalnosti propasti.
- Za poslednje tri godine naše veze, skrivala sam od prijatelja da više nismo zajedno. Nisam mogla da prihvatim neuspeh. Ostavila sam sopstveni rad zarad nečeg višeg – zajedničke umetnosti. Ispostavilo se da nismo uspeli zbog najglupljeg razloga – neuspeha u svakodnevnom životu.
NJihov odnos, kako kaže, bio je "životna umetnost". Privatno je bilo jednako sveto kao i javno.
- Naša saradnja je uvek bila o žrtvovanju – sve zarad te treće energije koju smo stvarali. A na kraju smo pali zbog nečeg malog.
Poslednji pogled – viralni trenutak i suze
Dvadeset dve godine nakon raskida, Marina sedi nepomično u okviru performansa „Umetnik je prisutan“ u njujorškom MoMA muzeju. Na stolicu naspram nje seda Ulaj. Ćute. Gledaju se. Trepću. Marina pruža ruku.
- To je bio trenutak izvan vremena - rekla je kasnije. - Osetila sam sve – od početka do kraja – u tom jednom pogledu.
Foto: Profimedia
Ali to nije bila ljubav – to je bio oproštaj.
Iako su kasnije imali i pravne sporove, na kraju su pre smrti Ulaja 2020. godine zajedno pronašli mir u tišini meditacije u Indiji.
- Univerzum ima svoje načine. Bilo je neverovatno što smo zajedno proslavili moju izložbu i ispratili prošlost - rekla je tada Marina.
(Stil)
BONUS VIDEO:
