Ovaj vozač kamiona poreklom iz Srbije, postao je jedan u nizu ljudi, koje je služba ICE privela u okviru primene rigorozne antiimigracione politike predsedničke administracije Donalda Trampa.
U pritvoru je proveo oko tri nedelje, pušten je uz kauciju i obavezu da nosi nanogvicu, a za Bi-Bi-Si na srpskom kaže da je dobio dozvolu da ponovo radi i da mu je sledeće ročište zakazano za mart 2027.
Ističe da je u Ameriku ušao legalno sa vizom pre tri godine, da je potom 2023. zatražio azil i da čeka rešenje tog zahteva.
- Smirio sam se sada. Kad te privedu, najgore je što ne znaš šta se dešava, gde te vode, koliko ćeš da budeš zatvoren, hoće li te poslati kući - kaže Milan dok čeka na utovar robe u Filadelfiji, gradu u saveznoj državi Pensilvaniji.
Više od 65.000 ljudi je u pritvorskim centrima ICE službe, prema podacima TRAC istraživačkog centra univerziteta Sirkjuz iz sredine novembra.
Pročitajte još
Bi-Bi-Si se obratio ICE službi i američkom Ministarstvu za nacionalnu bezbednost tražeći tačan broj podataka o broju pritvorenih i njihovim državljanstvima.
ICE služba je po američkim propisima imala legalnu osnovu da privede nedržavljane koji su u procesu za azil, što je čest slučaj prethodnih meseci otkako je administracija pooštrila migracionu politiku, kaže Miroljub Đukić, imigracioni advokat iz Čikaga.
- Imali su zakonsko pravo da ga privedu, jer postoji razlika između legalnog prisustva i legalnog statusa. On nema legalan status jer mu zahtev za azil još nije rešen, ali ima legalno prisustvo i na osnovu toga poseduje radnu dozvolu - govori advokat.
Nijedna prethodna predsednička administracija nije ovako rigorozno primenjivala zakon, dodaje.
"Razdvajaju muškarce na jednu, žene na drugu stranu"
Punktovi patrola granične policije nisu retka pojava u državama na jugu SAD, a Milan ih je do trenutka privođenja prolazio bez poteškoća.
Ali tog kobnog dana, video je znakove pored puta I-69.
- Bio sam na vezi sa kolegama, vidim dugačka kolona, sporo se kreće i vidim da ovde nešto nije u redu jer to inače ide dosta brže - priča Milan.
Do tada su ga puštali kada im je govorio da nije državljanin, ali da ima važeću radnu dozvolu.
- Ovaj put se policajcu promenio izraz lica kada sa mu rekao za moje dokumente i status i samo me je poslao da parkiram kamion sa strane - dodaje.
U tim momentima i dalje ga je držao optimizam, jer je verovao da će ga pustiti posle provere, kaže.
Ali nada je počela da se gasi kada su ga uveli u prostoriju gde je najpre dao otiske prstiju, a onda se video desetine ljudi koji čekaju dalje korake.
- Video sam ženu sa dve ćerke, njih su ostavili u kolima, majku priveli... Tražila je samo da se pozdravi sa ćerkama, dovode ih policajci unutra, plaču svi. Primetio sam i bračni par sa ćerkom, čini mi se sedam, osam godina da ima. Razdvojili su ih, muškarci u jednu prostoriju, žena i dete u drugu - opisuje Milan.
Pre nego što su mu oduzeli telefon, uspeo je da se kratko javi vlasniku firme iz Čikaga za koju radi, objasni šta se desilo i da mu traži da angažuje advokata.
Spavali kao sardine
Nekoliko sati pošto je priveden, Milan je kombijem sa još 11 ljudi, prebačen u objekat granične policije u gradu Mekalen na jugoistoku Teksasa.
Nisu im policajci rekli gde idu, ali ističe da je prepoznao put kojim je mnogo puta do tada vozio vlastiti kamion.
- Bio je to objekat sa četiri sobe 10 sa 10 metara, krcate su bile, po 50 ljudi u svakoj. Nema prozora, nekakva ventilacija na plafonu, a u sredini stražar na postolju i nadzire sve četiri sobe - opisuje Milan sa mešavinom ljutnje i neverice i glasu.
Otkako je krenula strožija primena antiimigracione politike u SAD, Ministarstvo unutrašnje bezbednosti (DHS) našlo se na meti optužbi za loše higijenske i zdravstvene uslove u pritvorskim centrima.
BBC na srpskom je pisao ICE službi i Pograničnoj policiji, ali do trenutka objave teksta nije dobio odgovore kakvi su higijenski standardi u njihovim objektima.
- Imali smo dva toaleta i jedan umivaonik u sobi, ali spavali na strunjačama, kao sardine. Davali su nam tri obroka dnevno - sendvič, eventualno jabuka i neki keks ili čips. Niko ti ništa ne govori, izvedu nas napolje jednom dnevno, da očiste sobu - priseća sa Milan.
Posle dva dana u Mekalenu, sa još nekolicinom pritvorenika, prebačen je u 82 kilometra istočno, u ICE objekat u Port Izabelu na samoj obali Meksičkog zaliva.
To je saznao tek kada je došao tamo.
Uniforme, tableti i bar-kodovi
Služba ICE u Teksasu ima najmanje 11 centara gde pritvara ljude za koje tvrdi da nemaju regulisan status u Sjedinjenim Državama, prema podacima sa sajta DHS.
ICE je nadležan za upravljanje tim centrima, ali često sklapa ugovore sa privatnim kompanijama koje preuzimaju taj zadatak.
- Nije to izgledalo kao klasičan zatvor, više je delovalo kao kasarna - četiri velike sobe, u sredini nadzorna prostorija sa kamerama i stražarom U sobi je bilo po 75 ljudi, kreveti na sprat, tu su toalet i tuš, tu se i jede - kaže Milan.
Sa osmehom se priseća kako je, kao u američkim filmovima, dobio zatvorsku garderobu.
- Uzeli su sve moje, dali mi tri majice, troje gaća, dve bluze i dvoje pantalone, plave boje - opisuje.
Pritvorenički jelovnik opisuje kao nezačinjen i bezukusan, uz 'lažne' - vegetarijanske - hamburgere, „pomfrit star sedam dana“ i kesice kečapa i senfa.
Tehnološki napredak, međutim, nije mimoišao zatvore, pa su tako dobili narukvice i kartice sa bar kodovima, koje su stražari očitavali kada su delili hranu i prebrojavali prisutne.
Higijenski uslovi, ipak, ne napreduju tako brzo kao tehnologija.
- U sobi smo imali četiri tuša i umivaonika, kao i pet ve-ce šolja. Sami smo se organizovali, pa su tri šolje bile za veliku, a dve za malu nuždu - dodaje.
Većinu pritvorenika u tom objektu činili su ljudi iz Južne Amerike, a bilo je i ljudi iz Sudana, Avganistana.
Sa Balkana niko osim Milana.
- Podelili su nas u četiri sektora - Alfa, Beta, Čarli i Delta. Ja sam bio u sektoru Delta, uglavnom su bili radnici i niko od nas nije pravio probleme - kaže.
Vreme su prodovili igrajući šah, domine i monopol, a povremeno su im donosili Soni plejstejšn konzolu.
U dvorište su izvođeni skoro svakog dana, na po pola sata ili 45 minuta.
„Imali smo tablete i zidne telefone za komunikaciju sa spoljašnjim svetom. Na tabletu si u njihovoj onlajn prodavnici mogao da naručiš grickalice, slatkiše i nudle. I tad sam shvatio da i na ovaj način zarađuju na tebi - ističe on
Borba za kauciju
Vrlo brzo pošto je priveden, kompanija za koju je Milan radio pronašla mu je advokata i počela je pravna bitka za izlazak na slobodu.
Taktika njegovo branioca bila je da se traži oslobađanje uz kauciju.
- Tokom jednog od prvih razgovora, gazda firme mi je rekao da će biti premija ako izađem za dve nedelje.
Tako je i bilo.
Morao je da prođe dva saslušanja, pošto je sudija tražio da žena koja mu je bila garant, dostavi sudu dodatne dokumente o vlastitim poreskim obavezama.
- Bilo mi je teško kada su me posle prvog saslušanja vratili u pritvorni centar i rekli da je za dve nedelje novo saslušanje - a ja sa već "namestio" glavu da izlazim - priznaje Milan.
Na drugom saslušanju, sudija je prihvatio da ga pusti uz kauciju od 15.000 dolara.
Ali sporost birokratije nije odlika samo nekih zemalja u Evropi, pokazalo se odmah po odluci sudije.
- Čekali smo 24 sata da ICE odobri, pa smo, recimo, u petak platili, onda se čekao ceo vikend da prođe uplata. U ponedeljak popodne dobili su zeleno svetlo da me puste, ali pošto je bilo kasno, pustili me sledećeg jutra - sumira vozač kamiona iz Srbije.
Bukagije, pica i sveštenik
Posle gotovo mesec dana u pritvoru, kucnuo je čas da Milan izađe na slobodu.
Ali taj čin nije prošao bez filmskog detalja.
- Stavili nam "bukagije" na noge - pitao sam čuvara: "Zašto nas tako tako izvodite na slobodu, pa nismo nikoga ubili". Odgovor je bio da je to po protokolu, zbog naše bezbednosti - kaže on.
Konačno, kao slobodan čovek izašao je posle 45 minuta vožnje kombijem - na autobuskoj stanici u gradu Braunsvilu, još jednom mestu blizu granice sa Meksikom.
- Na stanici su nas dočekali volonteri, da nam napune telefone, pomognu da se organizujemo oko letova. Čak je bio i jedan sveštenik koji nam je doneo picu - govori Milan.
Čekajući da napuni telefon i pojede nešto, upoznao je momka iz afričke zemlje Nigera, takođe vozača kamiona koji je završio u pritvoru.
On je došao pre 10 godina u SAD i zatražio azil.
- Zajedno smo otišli za Dalas, a odande on za Severnu Karolinu, ja za Ilinoj.
Tokom pritvora, Milan kaže da mu je najteže palo „kada je razmišljao o porodici“ koja je u Srbiji.
- Znam da sam im potreban, često se čujemo i sada toga više nema i ovaj momenat mi je bio prilično težak. A onda me preseče druga misao - neću da ležim bez pravog povoda u zatvoru. Ma, pošaljite me kući....
Šta kaže konzulat Srbije?
Početkom oktobra, tokom akcije protiv ilegalnih imigranata u SAD, u racijama na putevima širom SAD uhapšeno je 37 vozača kamiona koji su državljani Srbije.
Većina njih uhapšena je na putevima u Nebraski, Indijani, Ilinoju, Teksasu i Mičigenu.
Prema procenama konzulata Srbija u Čikagu, u saveznim državama Ilinoj, Indijana i Mičigen živi „između 200 i 300 hiljada hiljada ljudi srpskog porekla“, kaže konzul Marko Nikolić za BBC na srpskom.
- Do kraja oktobra, konzulatu u Čikagu obratilo se 10 srpskih državljana. Dvoje su deportovani, četvoro čekaju na deportaciju, a troje su u krivičnom postupku - objašnjava on.
Konzulat je u stalnoj komunikaciji sa regionalnim kancelarijama ICE službe i raspituje se o uslovima i stanju pritvorenih.
Međutim, u skladu sa međunarodnim konvencijama, nema pravo uticaja na tok i odluke američkih organa.
- Trenutna situacija nije prijatna za srpsku zajednicu u Čikagu i okolini, pogotovo za mlade, porodične ljude koji su u Ameriku došli trbuhom za kruhom - ističe Nikolić.
Konzulat u Čikagu pokriva 28 saveznih država - od Srednjeg zapada, do Pacifika.
Nanogvica i povratak u kamion
Sledeći izlazak pred sudiju Milanu je zakazan za - 24. mart 2027.
Po povratku u Čikago, morao je da se javi u lokalnu kancelariju ICE službe, gde mu je stavljena nanogvica (uređaj za praćenje na članku noge) i rečeno mu je da može opet da vozi kamion, ali samo u tri savezne države - Ilinoju, Indijani i Viskonsinu.
- Prilično ljutito sam pitao službenicu ICE-a kako da radim i plaćam stan i šaljem novac porodici ako me ograničavaju gde mogu da vozim. Tek kada sam doneo ugovor iz firme i propratno pismo, napisali su u mom dosijeu da smem da vozim u svim državama - priča on.
Dok završavamo razgovor, u pozadini se čuju motori kamiona i pištanje alarma koji upozoravaju vozače na prepreke prilikom parkiranja.
Roba je spremna - Milan može da krene u novu turu vožnje.
Ali ne bez doze strepnje.
- Otkako sam opet počeo da vozim, niko me nije ni zaustavljao, a nadam si ni da neće. Ipak, ništa ne može da me iznenadi - zaključuje.
*Ime sagovornika je promenjeno na njegov zahtev.
BONUS VIDEO:
