Nekad je jedini put do malog grada Vitijera na jugozapadu Aljaske bio brodom ili vozom kada su vremenski uslovi dozvoljavali. Ali, kada je železnički tunel iz Drugog svetskog rata rekonstruisan, stanovnici i posetioci su do tog neobičnog mesta na severu mogli da stignu i automobilom.
Posetiocima klaustrofobična, stanovnicima oslobađajuća vožnja tunelom svakako je olakšala život u Vitijeru. Oni koji žele da putuju tuda moraju dobro da isplaniraju vreme, jer se smer prolaska naizmenično menja svakih sat vremena, a ko poželi da se vrati u grad nakon 22:30, neće imati sreće. LJudi koji spavaju u automobilima nedaleko od tunela jer su propustili poslednji prolaz su uobičajen prizor.
Kada je izbila pandemija, stanovnici su se našli u još većoj izolaciji jer su u grad smeli da uđu samo oni, njihovi najbliži i zaposleni u kompanijama koje tamo posluju. Taj neobični grad od ostatka sveta odvajaju i nemilosrdne padavine. Godišnji prosek snega je pozamašnih 6,7 metara. Ali, kada napada sneg, stanari ne moraju da napuštaju zgradu u kojoj žive. Zbog svega toga ne čudi što mnogi stanovnici imaju i majice s natpisom „zarobljenik Vitijera“, piše Pun kufer.
U betonskoj zgradi iz doba hladnog rata smešteni su stanovi, bolnica, gradska uprava i škola. Begich Towers Incorporated sa 14 spratova i 196 stanova, u ovim krajevima poznat jednostavno kao BTI, u snežnom kraju Vitijera čini se poput fatamorgane. Izgrađen da preživi granatiranje, BTI svake godine podnese šest meseci kiše, nakon čega sledi šest meseci snega i vetra koji divlja brzinom od 130 kilometara na sat.
Liftom na posao i u školu
Iznutra BTI deluje poput bilo kojeg masivnog stambenog kompleksa u velikom gradu. Ali ako izađete napolje da se prošetate, nećete naći puno mesta na koja možete otići.
Pročitajte još
Putovanje na posao u vreme špica u Vitijeru znači zaustavljanje liftom na svakom spratu. Ali čak i kada je hladno, zaposleni mogu na posao u sandalama. Pre dolaska na radno mesto roditelji se spuste u podrum kako bi kroz prolaz nalik bunkeru odveli decu u školu. U kompleksu ćete naći i prodavnice, restorane, poštu, knjižaru, pa čak i crkvu.
Priča se da neki ljudi nedeljama, mesecima, a možda čak i godinama nisu kročili izvan BTI-ja.
„Grad sa jednim krovom“
Stanovnici zgrade, odnosno grada su poput jedne velike, jednako disfunkcionalne porodice u kojoj svi znaju gotovo sve o svima.
Neki su ljudi došli u taj izolovani kraj kako bi počeli ispočetka i zaradili. Ako nisu hteli da ih neko nađe, u BTI-ju su se lako mogli sakriti od ostatka sveta.
– Bila sam prestravljena kad sam prvi put izašla iz tunela. Grad mi je izgledao kao iz horora – rekla je Brenda Tolman za Si En En o Vitijeru, koji se naziva i „grad s jednim krovom“, u kojem živi oko 200 ljudi.
Koliko god to spolja može biti neobično, stanovnici Vitijera pomirili su se s time da priroda oblikuje njihov život. A za sreću u tom neobičnom gradu itekako je bitno da stanovnici budu dobri sami sa sobom jer im inače život može postati vrlo neprijatan.
BONUS VIDEO:
