Benjamin Netanjahu je rođen 1949. godine u Tel Avivu u sekularnoj jevrejskoj porodici, a odrastao je u Jerusalimu i u Filadelfiji u Sjedinjenim Državama.
NJegova majka, Cila Segal, rođena je u Petah Tikvi (tadašnji Jerusalimski mutasarifat). NJena porodica se doselila iz Mineapolisa 1911. godine, gde su prethodno emigrirali iz Litvanije tokom 1870-ih. Cila je kasnije studirala pravo u Londonu.
NJegov otac, Benzion Netanjahu (rođen kao Milejkovski u Varšavi), bio je istaknuti istoričar specijalizovan za „Zlatno doba” Jevreja u Španiji. Deda po ocu, Natan Milejkovski, bio je rabin i cionistički pisac. Nakon dolaska u tadašnju britansku Palestinu, njegov otac je preuzeo hebrejsko prezime „Netanjahu”, što u prevodu znači „Bog je dao”.
Iako je njegova porodica pretežno Aškenazi porekla, Netanjahu je izjavio da je DNK test pokazao i određene Sefardske korene. Takođe tvrdi da potiče od čuvenog Vilna Gaona (jednog od najvećih jevrejskih učenjaka 18. veka).
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
Život u Americi
Netanjahu je bio srednje od troje dece. Prve godine svog života proveo je u Jerusalimu.
Pročitajte još
U dva navrata (od 1956. do 1958. i od 1963. do 1967. godine), porodica je živela u Sjedinjenim Američkim Državama, u Pensilvaniji, dok je njegov otac predavao na koledžu Dropsi. Benjamin je završio srednju školu „Čeltnam”, gde je bio veoma aktivan u debatnom klubu, šahovskoj sekciji i fudbalskom timu.
Tokom boravka u Americi, on i njegov brat Jonatan nisu bili zadovoljni onim što su videli kao „površan način života”. Smetao im je tadašnji pokret kontrakulture kod mladih, kao i liberalni stavovi reformske sinagoge u Filadelfiji koju je porodica posećivala.
Vojna služba
Nakon što je maturirao 1967. godine, Netanjahu se vratio u Izrael kako bi odslužio vojni rok u Izraelskim odbrambenim snagama (IDF). Prošao je obuku za borca i pet godina služio u elitnoj specijalnoj jedinici Sajeret Matkal.
Tokom Rata iscrpljivanja (1967–1970) ograničenog, ali intenzivnog oružanog sukoba između Izraela i Egipta, uz učešće Jordana, Palestinske oslobodilačke organizacije i Sirije, učestvovao je u brojnim prekograničnim upadima, uključujući:
- Bitka kod Karameha (mart 1968): Napad IDF-a na Jordan s ciljem zarobljavanja vođe PLO-a, Jasera Arafata. Izraelske snage su tada potisnute uz teške gubitke.
- Izraelski napad na Liban (1968): Učestvovao je u operacijama na teritoriji Libana.
- Operacija spasavanja na letu "Sabena 571" u maju 1972. godine. Avion belgijske kompanije "Sabena" na relu Beč–Tel Aviv oteli su četvoro terorista iz grupe „Crni septembar” (dva muškarca i dve žene). U avion je ušlo 16 pripadnika Sajeret Matkala prerušenih u aerodromske mehaničare u belim kombinezonima Tokom akcije oslobađanja otetog aviona, Netanjahu je tokom borbe prsa u prsa ranjen iz vatrenog oružja u rame. Postoji zanimljiva i pomalo apsurdna vojnička priča: ranio ga je kolega iz jedinice, Marko Aškenazi, kada mu je pištolj slučajno opalio dok je pokušavao da udari jednu od teroristkinja. Inače, ovo je jedna od najznačajnijih akcija u istoriji borbe protiv terorizma - prvi put u istoriji da je jedna specijalna jedinica uspešno izvela upad u oteti avion i oslobodila taoce. Ta akcija je postavila standarde za sve buduće antiterorističke jedinice u svetu. Posebno zanimljiva je i jer su u njoj učestvovala čak tri buduća premijera Izraela - Ehud Barak, Netanjahu i Arijel Šaron.
Netanjahu je tokom službe postao komandir tima i više puta je bio ranjavan u borbi. Iz aktivne službe je otišao 1972. godine, ali je ostao u rezervnom sastavu Sajeret Matkala.
Nakon demobilizacije, otišao je na studije u Sjedinjene Američke Države, ali se već u oktobru 1973. godine vratio u zemlju kako bi se borio u Jomkipurskom ratu, između Izraela i koalicije arapskih zemalja pod vođstvom Egipta i Sirije.
Inače, Netanjahuova porodica je duboko povezana sa Sajeret Matkalom – njegov stariji brat, Jonatan (Joni) Netanjahu, bio je legendarni komandant koji je poginuo predvodeći čuvenu operaciju u Entebeu.
Netanjahu je diplomirao arhitekturu i stekao zvanje magistra poslovnog menadžmenta na MIT-u. Takođe je studirao političke nauke na MIT-u i na Univerzitetu Harvard.
Između 1976. i 1982. godine, Netanjahu je radio u privatnom sektoru, prvo u Boston Konsalting Grupi, međunarodnoj poslovnoj konsultantskoj kompaniji, a zatim kao član višeg rukovodstva kompanije Rim Industris u Jerusalimu, navodi se u njegovoj biografiji.
On je 1979. i 1984. godine organizovao dve međunarodne konferencije koje su naglasile potrebu za borbom protiv terorističkih grupa i režima koji ih podržavaju. Američki državni sekretar DŽordž Šulc je napisao da su javno zalaganje i knjige gospodina Netanjahua imale presudan uticaj na oblikovanje američke politike prema borbi protiv terorizma.
Godine 1982, Netanjahu je imenovan za zamenika šefa misije u izraelskoj ambasadi u Vašingtonu. Od 1984. do 1988. godine služio je kao ambasador Izraela pri UN i postao je poznat po zastupanju interesa Izraela na međunarodnoj sceni. Uspešno je vodio napore za deklasifikaciju arhiva Ujedinjenih nacija o ratnim zločinima koje je počinila nacistička Nemačka.
Po povratku u Izrael 1988. godine, izabran je u Kneset ( jednodomno narodno predstavništvo Izraela) na listi stranke Likud i imenovan je za zamenika ministra spoljnih poslova. Tokom Zalivskog rata bio je glavni portparol Izraela u međunarodnim medijima.
Foto: Profimedia
Godine 1991. učestvovao je u izraelskoj delegaciji na Madridskoj mirovnoj konferenciji i u prvim pregovorima o strateškoj saradnji između Izraela i Sjedinjenih Država.
Dve godine kasnije Netanjahu je izabran za predsednika stranke Likud i obavljao je funkciju vođe opozicije sve do izbora za premijera Izraela 1996. godine.
Tokom njegovog prvog mandata kao premijera, broj terorističkih napada na Izrael dramatično je smanjen. Netanjahu je tada takođe unapredio mirovni proces sa Palestincima, potpisavši i Hebronski i Vajski sporazum. On je liberalizovao devizne propise, ubrzao privatizaciju državnih kompanija i smanjio budžetski deficit. Tokom njegovog mandata, strane investicije su dostigle rekordne visine.
Godine 2002, nakon tri godine rada u privatnom sektoru, vratio se u politiku, prvo kao ministar spoljnih poslova, a zatim kao ministar finansija. Sproveo je sveobuhvatne ekonomske reforme koje su pomogle da se Izrael izvuče iz duboke recesije i postavi na put dugoročnog rasta. Kontrolisao je državnu potrošnju, reformisao sistem socijalne pomoći, smanjio poreske stope, privatizovao glavne državne industrije, reformisao penzioni i sistem socijalne pomoći i sproveo veliku reformu tržišta kapitala. Nakon ovih reformi, Izrael je uživao u snažnom rastu, nižoj nezaposlenosti i brzom padu nivoa duga.
Međunarodni incidenti i lobiranje za rat u Iraku
Početkom 2000-ih, Netanjahu je bio aktivan na međunarodnoj sceni, što je često izazivalo burne reakcije:
Incident u Montrealu (2002) - njegov govor na Univerzitetu Konkordija otkazan je nakon što su propalestinski demonstranti probili obezbeđenje i polupali prozore. Netanjahu nije bio prisutan na samom mestu sukoba, a demonstrante je kasnije optužio za „fanatizam i podršku terorizmu”.
Svedočenje o Iraku (septembar 2002) - kao privatno lice, Netanjahu je svedočio pred Kongresom SAD, snažno lobirajući za invaziju na Irak. Tvrdio je da „nema nikakve sumnje” da Sadam Husein razvija nuklearno oružje, dodajući:
- Garantujem vam da će rušenje Sadamovog režima imati ogromne pozitivne posledice po ceo region.
Nakon izbora 2003. godine, premijer Arijel Šaron povukao je iznenađujući potez postavljajući Netanjahua za ministra finansija. Ipak, Netanjahu se oštro protivio Šaronovom planu o jednostranom povlačenju iz Pojasa Gaze. Prvo je tražio da se o tom pitanju održi referendum, a kada to nije prihvaćeno, podneo je ostavku na mesto ministra finansija 7. avgusta 2005. godine.
To je učinio samo nekoliko dana pre nego što je vlada zvanično odobrila prvu fazu povlačenja, čime se distancirao od te odluke i pozicionirao kao vođa desnog krila unutar Likuda.
Premijerski mandati (2009–2021)
Po povratku na vlast 2009. godine, Netanjahu se suočio sa pritiskom administracije Baraka Obame. U istorijskom govoru na Univerzitetu Bar-Ilan, prvi put je uslovno prihvatio ideju o demilitarizovanoj palestinskoj državi, uz uslov da Palestinci priznaju Izrael kao jevrejsku državu i odustanu od prava na povratak izbeglica.
Jedan od misterioznijih događaja bio je njegov tajni let za Moskvu u septembru 2009. Spekuliše se da je išao kako bi ubedio Rusiju da ne prodaje sofisticirane protivvazdušne sisteme S-300 Iranu.
U periodu do '22 imao je pet mandata.
Sudski procesi i optužnice
Od 2017. godine, Netanjahu je pod istragom u nekoliko slučajeva koji su potresli zemlju:
- Slučaj 1000: Optužbe za primanje skupocenih poklona od biznismena.
- Slučaj 2000: Navodni dogovor sa izdavačem novina za povoljnije pisanje u zamenu za slabljenje konkurencije.
- Slučaj 4000: Najozbiljniji slučaj, gde je optužen za davanje regulatornih olakšica telekomunikacionom gigantu u zamenu za pozitivno izveštavanje.
Netanjahu je postao prvi aktuelni premijer u istoriji Izraela koji je zvanično optužen za korupciju, prevaru i zloupotrebu položaja.
Šesti mandat (2022–2026) i rat protiv Hamasa i regionalna eskalacija
Nakon napada Hamasa 7. oktobra 2023., Netanjahu je pokrenuo sveobuhvatni rat u Gazi. Iako je obećavao „potpunu pobedu”, suočio se sa ogromnim kritikama zbog obaveštajnog propusta koji je doveo do napada.
Odgovornost za 7. oktobar - 86% ispitanika i stanovnika Izraela je smatralo državno rukovodstvo direktno odgovornim za propuste.
Novi sukobi u 2025. i 2026. godini
- Mart 2025: Nagli prekid primirja i novi napad na Gazu, baš u vreme kada je Netanjahu trebalo da svedoči u svom procesu za korupciju.
- Jun 2025: Početak direktnog Iransko-izraelskog rata nakon što je Netanjahu odobrio vazdušne udare na Iran.
- Februar 2026: Nova istraga zbog curenja poverljivih dokumenata nemačkom listu Bild, za šta su optuženi ljudi iz njegovog najbližeg okruženja.
Tokom leta i jeseni 2025. godine, Netanjahu se našao između pritisaka SAD i radikalnih članova sopstvenog kabineta:
Spor oko pomoći Gazi (jul 2025)
Netanjahu se našao na udaru desničarskih ministara u svojoj vladi nakon odluke da poveća distribuciju pomoći u Gazi. Ovi ministri su istovremeno odbacili američki predlog za prekid vatre, smatrajući ga nepovoljnim po Izrael.
Vizija „Velikog Izraela” (avgust 2025): U jednom intervjuu, Netanjahu je izjavio da se nalazi na „istorijskoj i duhovnoj misiji”, ističući da je snažno privržen viziji „Velikog Izraela” (Greater Israel), koncepta koji obuhvata i palestinske teritorije pod potpunom izraelskom kontrolom.
Odbacivanje palestinske državnosti
Kulminacija njegovog stava dogodila se u septembru 2025. godine:
- 21. septembar - izričito je odbacio mogućnost postojanja palestinske države zapadno od reke Jordan. Izjavio je: „Godinama sam sprečavao uspostavljanje ove terorističke države, suočavajući se sa ogromnim pritiscima kod kuće i u inostranstvu.”
- Govor u Ujedinjenim nacijama - tokom svog obraćanja Generalnoj skupštini UN-a, Netanjahu se oštro usprotivio međunarodnom priznanju Palestine. Kao znak protesta, desetine diplomata su napustile salu čim je počeo svoj govor.
Foto: Profimedia
Poslednji meseci Netanjahuove vladavine obeleženi su teškim pravnim pritiscima iz inostranstva, ali i radikalno novim pravcima u spoljnoj politici:
1. Optužbe za genocid u Turskoj
Dana 7. novembra 2025. godine, Glavno javno tužilaštvo Turske izdalo je međunarodne naloge za hapšenje Benjamina Netanjahua i još 36 izraelskih zvaničnika. Optužnica ih tereti za genocid i zločine protiv čovečnosti u Gazi.
Ovi nalozi su zasnovani na napadima na civile, bolnice i infrastrukturu. Posebno se ističe presretanje „Flotile Globalni Sumud” (Global Sumud Flotilla), koju je izraelska mornarica zaustavila dok je pokušavala da dopremi pomoć u Gazu.
2. Priznanje Somalilenda
U iznenađujućem diplomatskom potezu, Izrael je pod Netanjahuovim vođstvom u decembru 2025. postao prva zemlja na svetu koja je zvanično priznala Somalilend kao nezavisnu državu. Reč je o regionu koji se otcepio od Somalije, ali do tada nije imao međunarodno priznanje suvereniteta.
Foto: Depositphotos
3. Invazija na Iran (februar 2026)
Najveća eskalacija dogodila se u februaru 2026. godine, kada su Izrael i Sjedinjene Američke Države pokrenuli sveobuhvatni napad na Iran. Kao zvanični cilj ove vojne operacije navedena je promena režima u Teheranu.
BONUS VIDEO:
