"Sonja Savić je iz generacije dvadesetogodišnjaka koja ne priznaje nikakva životna ni stvaralačka klišea, ne miri se sa utabanim stazama svojih prethodnika, okrenuta je sebi i tu, u tom svom unutrašnjem nemiru, nastoji da nađe smisao življenja i inspiraciju za umetničku kreaciju.
Sve to je i Nataša u filmu 'Živeti kao sav normalan svet', devojka koja traga za nekim drugim životnim sadržajima, oseća se usamljenom, a možda i otuđenom, odbacuje sve što je lažno, a samim tim teže dostiže one čvrste, emotivne veze. A, onda, nailazi blizak joj u svemu, a posebno u usamljenosti i posebnosti Radoš. Rađa se veza, ne iz ljubavi (nje neće ni biti), već iz potrebe da se izađe iz usamljenosti, a to je mogućno jedino sa onim koji na isti način traga za smislom življenja i izražavanjem umetničkog dara.
Foto: Arhiv Borbe
U Sonjinom poimanju sebe, sredine života i stvarnosti nema bunta ni protiv čega, pa ni protiv sistema u kome se uočavaju mnoge slabosti, nema prepreka za ostvarenje bilo koje želje i ideje, ali ima mnogo, čak i suviše mnogo, razmišljanja o smislu čovekovog bitisanja, o svom egu i njegovim pravim pdsticajima, ima košmara i vrtloga koji su neminovni i neizbežni kad se čovek ne miri sa postojećim, viđenim i doživljenim. Postoji sukob sa sobom, i grč postoji zbog neistraženih i, možda, nedokučivih osmišljenosti života, ali sve je to važno da bi se negde, u budućnosti, bližoj, naravno, rodili pravi ideali.
- Nudili su mi film i pozorište, a ja, jednostavno, nisam bila isprovocirana da radim ono što je samo rutina, a ne deo mojih misli, osećanja i shvatanja. Glumački poziv ne sme da proguta čoveka, njegovu sveukupnu ličnost. Osećala sam potrebu za igrom ali igrom u kojoj učestvuju glumci koji isto misle i na isti način glume. U pozorište, u kome se pristaje na kompromise i oveštale šeme ni pokoju cenu ne želim da odem. Ne može se ostvariti lik koji ne nosi tvoj sadržaj, a na sceni ili na filmu ne mogu postojati dijalozi koji ne proizilaze iz stvarnosti. Može se i mora glumiti jedino ono što se proživelo i doživelo. (Da baš nije sve tako kako misli Sonja, pokazaće vreme, godine koje će joj doneti druga iskustva i viđenja).
- Jedino što ostaje i za čim se oseća potreba jeste mogućnost da istroši setu, rezignaciju, pomirenost, da pronađe sebe. Put da se preživi naravno, postoji, ali je važno pronaći način da se opstane. Ako se sukobiš sa istinom ostaje ti vrlo malo, gotovo kao da ostaješ sam sebi i, onda, i dalje ostaje ono "nemam". Za mene je zaljubljenost opsednutost pojavom, a kad se osvestiš, opsednutosti više nema.
Foto: Arhiv Borbe
- Lepota je neophodna samo u funciji izrazite, nadahnute glume. Kada se dobije prvi podsticaj za izražavanje, onda je beskrajno važan izgled. On je nesumnjivo, posledica tvog unutrašnjeg sadržaja koji moraš znati da kontrolišeš, jer izgled nije motiv za bilo šta, pa ni za scensku umetnost.
- U mojim odnosima sa ocem i majkom nije bilo laži, nije bilo onog, u našim porodicama veoma izrazitog naglašavanja pola, postojalo je prijateljstvo, poštovanje ličnosti. Moj odnos sa dečacima je bio oslobođen neravnopravnosti. Imala sam ličnu slobodu, a sve moje potrebe i htenja mogla sam da ostvarim. Jednostavno, bilo je to detinjstvo bez trauma, licemerja, zabrana i ograničenja. Od dečaka sam dobijala više svesnosti i informacija o sebi, postojali su pored mene ravnopravni i jednaki kao dragoceni podsticaj da upoznam sebe i da otkrijem svoje zadatke.
Sonja Savić, osobena ličnost, senzibilna glumica. Mnogo nespokojstva ali i traganja za svojim autentičnim izrazom i pravim sadržajima, umetničkim i životnim, mnogo odlučnosti da se uvek i svuda mimoiđe ustaljeni hod i izbegnu patetika i rutina. Sve to sa samo dvadeset godina."
(Arhiv Borbe/ Politika 15. 8. 1982.)
