Naš istaknuti kardiohirurg prof. dr Miljko Ristić, danas savetnik direktora Instituta za kardiovaskularne bolesti "Dedinje", pre dve godine progovorio je o pokušajima da se spase Đinđiđev život. Ristić je tada radio u Kliničkom centru Srbije. Na poziv sekretarice direktora KCS uputio se ka Urgentnom centru gde je u salu za reanimaciju hospitalizovan Đinđić. Na putu do Urgentnog centra nije znao o čemu se radi, ali je naslućivao da se desilo nešto neobično čim je video veliki broj policije i vojske u krugu ove zdravstvene ustanove.
Foto: Profimedia
- Prosto ne mogu da verujem da je prošlo 19 godina od tog nemilog događaja. Svi ti detalji, njegov prijem, operacije koje smo izvršili, sve to kao da je bilo juče. Tog dana, a to je bilo negde oko 12.30, 13 časova izlazio sam iz operacione sale gde sam završavao jednu operaciju. I, taman što sam sišao na Odeljenje, zazvonio je telefon. Sekretarica direktora Kliničkog centra me je obavestila da moram hitno da idem u Urgentni centar. Razdaljina između Urgentnog i Klinike za kardiohirirgiju, gde je moje radno mesto bilo je tada nekih 30-ak metara. Pitao sam gde, jer je Urgentni centar po prostoru veliki, rekla je: "Biće vam sve jasno, samo idite tamo!"
Kada je izašao iz Klinike za kardiohirurgiju, odmah je shvatio da se desilo nešto, kako kaže, čudno.
- Tu je već bilo mnogo ljudi. Bilo je vojnika sa puškomitraljezima, video sam da se radi o nekom nemilom događaju, s obzirom na vojsku i policiju. Bio je zabranjen pristup. Bila je jedna čistina. Pretrčao sam do tamo. Mene niko nije zaustavio. Shvatili su jer sam bio u zelenoj uniformi iz sale u kojoj sam prethodno operisao - priča za prof. dr Ristić:
Foto: N. Fifić
Pročitajte još
- Kada sam ušao u prizemlje Urgentnog centra, a tu je jedna soba za reanimaciju, nisam nikoga ništa pitao. Tu dolaze povređeni i hitni slučajevi. Otvorio sam vrata. Bio sam zaprepašćen. Prepoznao sam odmah pokojnog premijera Zorana Đinđića, bio je već intubiran. Već mu je bio stavljen dren u grudni koš, iz koga je u posudu izašlo oko 600 mililitara krvi. Bilo je jasno da ta krv, u toj velikoj količini ne obećava neku dobru prognozu.
Nije bilo dvoumljenja. Morali su hitno pokojnog premijera da premeste u operacionu salu.
- Otvorili smo ga. Našli smo ogromnu ranu na srcu. Nikada u životu nisam video ranu tolikih promera. Mi smo i do tada lečili ubodne, rane od noža, pištolja... ali ova rana na njegovom srcu nije mogla da se poredi sa nekim prethodnim mojim i iskustvima mojih kolega. Pomagao mi je u tom tenutku profesor Dušan Velimirović. Bili smo zgranuti da tolika rana može da se napravi na srcu od jednog metka. On je imao ulaznu ranu sa desne strane grudnog koša, izlaznu ranu sa leve, nešto niže. Znači pucano je sa visine. Kako je on ulazio u zgradu, sa njegove desne strane. Da li je on išao okrenut leđima ili napred, to ne znam. Uvek sam bio u dilemi. Kasnije je bilo polemike da li je atentat izvršen iz Gepratove ili iz Birčaninove ulice. Nikada me niko nije zvao na svedočenje, ali to nije bitno - kaže prof. dr Miljko Ristić.
Rana na srcu ulazna je bila 6 puta 3 centimetara, izlazna nešto manja.
Foto: N. Skenderija
- Pun je bio grudni koš krvi. Naravno, mi smo tu krv evakuisali. Princip je bio da se krv nadoknađuje preko nekih centralnih venskih puteva. On je imao dve linije ulaska krvi. Pumpana je krv, tečnost, plazma, supstance koje mi, inače, dajemo u tim situacijama. Relativno brzo smo ušili tu ranu na srcu. Bilo je to pristupačno, međutim, efekat reanimacije je bio jako loš. Imao je pritisak 20, 30. Kako mi napumpamo krv on se malo popravi, međutim, shvatili smo da on, ipak, gubi i na nekom drugom mestu krv. Nije bilo povreda da nam ukažu. Kada se na nekog izvrši atentat može da ima više ulaznih mesta pošto se više ispaljuje hitaca, međutim, on je imao taj jedan jedini hitac koji je ispaljen, razorni projektil. Kasnije sam čitao u novinama da su to specijalne puške za atentate koje imaju domet oko 200 metara ali da imaju strahovitu razornu moć, i takva oružja se prave isključivo za atentate.
- Elem, nigde nismo našli nijednu drugu ranu. Ostali delovi tela su bili netaknuti, noge, ruke, glava... Trbuh se nešto nadimao. Otvorili smo trbušnu duplju. Šiknula je krv iz jetre koja je bila u paramparčad. Ti projektili imaju stahovit bočan pritisak. Dijafragma razdvaja grudni koš od trbušne duplje. Odmah ispred dijafragme se nalazi jetra. Znači taj bočni pritisak je bio toliko jak da je razorio jetru u parčiće. Jetra mu je bila kao da su je iseckali na hiljadu komada. Bilo je jasno da tu nema spasa.
Bilo je jasno i zašto premijer gubi krv.
- Ne preko srca, preko rane koju smo mu zbrinuli. Samo smo se pogledali moj kolega Dušan Velimirović i ja. Bilo je tu kolega sa abdominalne hirurgije. Nije bilo šanse ništa da se pomogne u smislu da se ta jetra izvadi i da se transplantira nova. To je bilo apsolutno nemoguće u roku od tih 5 minuta. Tako da je premijer, nažalost, završio tu, na operacionom stolu - sa suzama u očima priča Ristić.
On je tog dana držao rukama srce premijera, kog ranije nikad nije sreo.
- Mi kada operišemo srce, ono ne stoji u mestu. Mi ga malo podignemo, da bi nam bilo bliže, asistent drži srce, operater radi šta treba. Da li menja zalaske, da li šije bajpasove, u svakom slučaju, svaka operacija srca podrazumeva da hirurg srce tog pacijenta drži u rukama. To je bilo i u ovom, u slučaju pokojnog premijera, ali svi naši napori ostali su uzaludni.
Foto: A. Stanković
- Bilo je mnogo dilema da li je pucano iz Gepratove ili Birčaninove ulice. Našao sam jedan snimak gde je naš, u to vreme ministar inostranih poslova, Svilanović, izjavio do detalja da je atentator došao iz Amerike, da su ga Hrvati uhapsili na nekoj granici kada je prelazio Hrvatsku. Da je uhapšen pa pušten, da je on smešten u Beogradu u hotelu. I, da je posle toga napustio našu zemlju. Ono što mi je sumnjivo, kada se sve to završilo sa pokojnim premijerom, rečeno mi je da ne dajem nikakve izjave do 16 časova - kaže Ristić.
Bez obzira na to što je sa svojim timom pokušavao da spasi premijera, prof. Ristić nikad nije bio pozvan da svedoči.
- To je malo neobično. Bilo je 400 svedoka koji su bili pozvani. Mi smo bili dužni da napišemo operacioni nalaz i detalje operacije. Valjda je to bilo dovoljno pa su istražni organi smatrali da nije potrebno da zovu tu ekipu koja ga je operisala - anesteziologe, hirurge, bilo je tu još učesnika. Ali, kažem. To mi je probudilo sumnju. Lično mislim da su tu postojale dve grupe atentatora. Tad je ranjen i njegov telohranitelj Milan Veruović, ali on je drugim metkom. On je preživeo. Taj metak nije izazvao ta bolna razaranja. NJega sam video ali nisam ga ja operisao već abdominalni hirurzi u drugoj sali u Urgentnom centru. Da je on pogođen metkom kojim je i premijer, ni on ne bi bio živ. Srećom, nije.
Na pitanje da smo imali jetru da presadimo premijeru u tom trenutku da li bi preživeo, profesor kaže: "Bio bi živ".
- Ta transplantacija ne traje 5 minuta, traje po nekoliko sati, ali u svakom slučaju, bilo bi zaustavljeno krvarenje. Mi za to vreme nadoknađujemo krv koju je izgubio pacijent, u ovom slučaju pokojni premijer. Ali, da nađete jetru za tako kratko vreme, a čekaju je pacijenti mesecima i godinama... Ta varijanta, koja je bila teoretski moguća, nažalost nije bila u mogućnosti da se sprovede - kaže profesor, a na pitanje da li bi bio živ da mu je povređeno samo srce, objašnjava:
- Ta količina krvi koju je premijer izgubio dovela je do pada pritiska i do oštećenja moždane cirkulacije. Jer, mozak je veoma osetljiv na gubitak krvi, na nizak krvni protisak. Ta pritisak od 20, 30 nije dovoljan i s tako niskim pritiskom ne može mozak da se održi u nekoj normalnoj funkciji i nedovoljnom prokrvljenošću mozga. Ali, mi smo računali, možda će se povratiti. Ima slučajeva da se pacijenti povrate i posle nekoliko godina. Međutim, nismo došli ni u tu fazu, koja nije bila dobra ali je postojala nada. Možda će on biti jedan od operisanih, da se njegov mozak povrati posle mesec, dva, ili dve, tri godine. Nismo ni stigli do tog nekog stupnja koji bi davao nadu za oporavak.
Profesor kaže da mu uprkos svemu ovo nije bila jedna od najtežih operacija.
- Mi smo to lako ušili, relativno brzo, ali zbog težine, značaja pacijenta ... Naravno, mi svim pacijentima pružamo maksimalnu hiruršku pomoć. Bilo je mnogo težih operacija koje su trajale i po 6, 7, sati i koje su bile kompleksne, trebalo je menjati zaliske, bajpasove, bilo je povreda koje su bile teže nego premijerove u smislu da ih je bilo teže zbrinuti hirurški i tehnički, ali ovo što je bilo kod pokojnog premijera, bilo je na dlanu. Nešto teže ušivate i šijete kada je negde pozadi srca i nije pristupačno, pa morate svaki šav da izgubite neko vreme. Mi smo to jako zbrinuli, ali nažalost nije to bio uzrok njegove smrti već da se jetra potpuno, potpuno raspala.
- I da smo imali organ, pitanje je šta bi bilo. Da odstranite jetru potrebno je vreme, da transplantirate potrebno je vreme. E, sada. Gledajući tu celu situaciju postajala je šansa da ostane živ, ali gde imamo jetru koja čeka pacijenta. Uglavnom su donori jedna kategorija, ne samo za jetru nego za pluća, za srce i ostale organe, za sada nerešiva.
Sve vreme, oči su mu pune suza dok priča. Kaže nam:
- Vidite jednog mladog čoveka koji leži na stolu, bled, koji je ekstremno iskrvario, vidite jedno beživotno telo... Daje vam to snagu da uradite nešto, da bi to moglo da bude dobro, i naravno, kada se to završilo osećate sigurno jednu tugu. Nažalost, u našem poslu nisu sve operacije uspešne - kaže na kraju prof. Ristić.
Telegraf
