Bila je reč o preuređenom tavanu, od kojeg je glumac napravio udoban dom. Tom prilikom, pokojni velikan srpskog glumišta govorio je o svojim zabranjenim predstavama, odnosu prema životu i svom pozivu, ali se dotakao i neprijatne političke i ratne situacije koja je tada vladala u zemlji. Ceo tekst pročitajte u nastavku:
Glumce publika obično dugo pamti po upečatljivim ulogama koje za ceo život obeleže njihovu karijeru. Tako će zasigurno Josif Tatić za mnoge TV gledaoce širom Jugoslavije ostati nadobudni, pripiti moćnik i političar, direktor protekcionaš i loš ljubavnik - Jataganac. U vreme emitovanja "Boljeg života" uveliko je putovao sa "Šovinističkom farsom", pa je često bio toplo dočekan i pozdravljen od "kolega", lokalnih privrednika koji su ga vodili po proizvodnim halama i objašnjavali svoje "izume" u poslovanju. Neki su ga čak molili da se zauzme kod "generalnog" kako bi im izdejstvovao osavremenjivanje laboratorije, jer su tvrdo uvereni da će njihov šef poslušati "kolegu" iz Beograda. I začudo, uskoro su dobili novu laboratoriju, naravno, ne glumčevom zaslugom.
Foto: Arhiva TV Novosti
U "Šovinističkoj farsi", jednoj od najizvođenijih putujućih pozorišnih predstava Tatićeva uloga je veoma upečatljiva - profesor Mihailović, velikosrbin, uz popriličnu količinu vina nadmudruje se sa kolegama, profesorom Drahom, velikohrvatom. Iako je uloga nastala pre pet-šest godina i doživela već jedno "generalno renoviranje", danas je i te kako aktuelna i puni ovih dana dvorište Kapetan Mišinog zdanja u Beogradu.
Namera nam je da u vruće avgustovsko popodne posetimo Jataganca, profesora Mihailovića, Dragišu Cvetkovića (predsednika vlade u predratnoj Jugoslaviji)... Ali, zatekli smo, u belini jednog potkrovlja u neposrednoj blizini Slavije samo Josifa Tatića. Čovek koji živi svoje uloge i za likove koje igra privatno je jedan od prijatnih i neposrednih sagovornika:
Pročitajte još
- Gotovo trideset godina sam na sceni, još od studentskih dana. Bilo je mnogo likova i mnogo uloga, ali ni jedna koje se ne mogu setiti sa ponosom. Od one kada sam unosio tacnu, do ove poslednje, Cvetkovića u predstavi "Knez Pavle". Sve što sam radio bilo je za mene ozbiljno i zasluživalo moju punu pažnju. Znam da me publika ne pamti po ulogama u pozorištu, nego po televizijskim likovima i estradnim predstavama. Ali, pozorište je moj pravi život. Ostalo je gostovanje. Nema uloge koju ne bih prihvatio, niti ekipe u kojoj ne bih našao svoje mesto - objašnjava Tatić.
Foto: Arhiva TV Novosti
Na pozorišnim daskama je nekako imao sreće da se često nađe u političkoj žiži. Na samom početku karijere igrao je 1969. godine manju ulogu u predstavi "Kad su cvetale tikve". Predstava je skinuta sa repertoara "ukazom druga Tita". Onda je pre desetak godina došla "Golubnjača".
- Dejan Mijač je za Srpsko narodno pozorište postavio tu predstavu, a komunističko vođstvo Vojvodine ju je zabranilo, s obrazloženjem da je nacionalistička. Mi koji smo radili na predstavi mislili smo drugačije - da je lekovita. Posle 11 predstava u Novom Sadu i zabrane, preneli smo je u Beograd i počeli da igramo u Studentskom kulturnom centru. Istini za volju, igrali smo samo jednu sezonu, osamdeset predstava, jer je većina ekipe svaki put morala da putuje iz Novog Sada. Uprkos svemu, igrali smo s merakom, pred dupke punom salom, gde se za kartu više čekalo mesecima. Bio je to jedan od najvećih buntova pozorišnih ljudi nad silovanjem vlasti. Tada je to bio krvav posao. Danas bi izgledalo naivno u odnosu na sve što se dešava. U to vreme, međutim, bilo je nezamislivo pobuniti se predstavom protiv odluke vlasti. U tim trenucima lepo je biti glumac, nositi predstavu i znati da si u pravu, da pričaš istinu jezikom glavnog junaka kog igraš, bez obzira koliko te muvaju i potkusuruju političari - seća se danas Tatić.
Foto: Arhiva TV Novosti
Bilo je još zabranjenih i potcenjenih predstava - dramtizacija knjige "Politika kao sudbina" Esada Ćimića. Gradski komitet je prokazao i skinuo sa repertoara. Onda je došla "Šovinistička farsa", pravo političko pozorište, ali i druge okolnosti, pa je bilo zabavno i novo smejati se našim naravima, političkim i nacionalnim prepucavanjima sa pozornice. Kako su se stvari na domaćoj političkoj sceni menjale, tako je i "Farsa" dobijala na značaju, pa je oborila neke domaće rekorde. Igrana je po celoj zemlji, u mnogim gradovima i po nekoliko puta. Ali, eto, ponekad događaji preteknu...
- Doktor Drah i profesor Mihailović dele Bosnu i Hercegovinu u predstavi. Nismo ni sanjali da će je neko krvnički uistinu ubiti jednog dana. Kako onda da se čovek oseća? Naravno, vrlo depresivno - veli glumac.
U dane kada svako od nas traži način da sačuva zdravu pamet, Tatić tvrdi da svaki dan ima poneki recept za to, ali nešto ne uspeva. Jednostavno, kaže, svakog jutra se zaprepasti što je živ.
Foto: Arhiva TV Novosti
- Ne čujem se već mesecima sa gomilom prijatelja. Kada bih znao protiv koga da ratujem, odmah bih ratovao. Ovako sam zbunjen i nesrećan.
Ovih dana je završio snimanje filma "Tri karte za Holivud", koji posle niza filmskih rola za njega postaje veoma značajan: prvi put je sarađivao na filmu sa ćerkom. NJegova kćerka Jelisaveta pomoćnik je kostimografa, dok Josif igra jednu od glavnih uloga. Na popularnost, sitna i krupnija dobacivanja na ulici, u prolazu, poodavno je već navikao. Veli, još od vremena serije "Grlom u jagode", kada je glumio mladog, nabusitog čoveka, dasu i po. Posle nekih od TV uloga počeli su ljudi da ga gledaju kao nekog svog, kao kuljnog ljubimca, kaže u šali.
Foto: Arhiva TV Novosti
Što se žanra i izbora uloga tiče, Tatić tvrdi da nije po prirodi čovek koji bira. Više voli da bude izabran. Neke uloge je i odbio, ali samo zato što nije bio uveren da može da im se potpuno preda.
- Ja sam poštovao svoje principe. A osnovni je da sam glumac. Glumac do koske. Mislim da nisam ništa propustio u životu time što sam igrao samo ono što mi je ponuđeno. Nikada nisam priželjkivao neke posebne uloge. Jednako mi je stalo i do poznatih likova iz pozorišnog sveta i do malih i manje poznatih komada. Ja sam im uvek pozajmljivao sebe, i uvlačio se u njihova odela, u njihove živote. To je duplo vezano.
A privatni život, ono kada zavesa padne, kada se filmska ili TV ekipa definitivno rasturi?
Foto: Arhiva TV Novosti
- Šta je tu privatno? Moj život je scena. I njoj je sve podređeno. Dnevne obaveze, ustajanje, jutarnja kafa, partija tenisa, odlazak na pijacu, pićence sa prijateljima, kafana koju volim, sve to je nešto što zavisi od onoga što se događa uveče. Jer, u 20:00 ili 20 i 30 istračavaš na teren i onda... Ništa više ne postoji. Onda udišem punim plućima. U tuđem odelu i tuđem životu. Istina, desi se i neki slobodan dan. To je obično neki smrdljivi utorak, neka nikakva sreda ili truli ponedeljak. Na pozornici je uvek ispočetka prvi put - novo i neponovljivo.
Naravno, tu su i brojna putovanja i gostovanja. Ali i ona podrazumevaju da se uveče na pozornici digne zavesa. Retke trenutke dokolice i privatnosti rado podeli sa nekim dragim bićem, ali o tome ne bi da priča. Zar baš ceo život da pruži publici na dlanu? Nema šta da se krije, ali ima šta (ili ko) da se poštedi. Na kraju, tu je i brojna vojska prijatelja s kojima je život lakši i lepši. Zahvaljujući njihovoj pomoći, osmislio je i prilagodio svoj prostor za življenje. Od tavana privatne kuće, ljubaznošću vlasnika i uz pomoć drugara, nastao je lep i udoban stan. U njegovoj belini domaćin je retko sam. Navrate drugovi, prijatelji i iz dalekih krajeva, iz drugih zemalja. Znaju da ih raširenih ruku i raskriljena srca čeka drugarstvo. I to je stil življenja.
Vreme za razgovor u letnje predvečerje izmiče. I ove večeri pale se svetla na pozornici i diže zavesa.
* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj članak je izašao u "TV Novostima", 12. avgusta 1992. godine. *
Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".
Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".
