Fali joj još jedan nastup za reprezentaciju kako bi ih imala 100, a prošle sezone je pomogla Pariz Sent Žermenu da osvoji prvu titulu divizije jedan u svojoj istoriji.
Smatra se jednom od najboljih i nauticajnijih fudbalerki danas, a igrala je i za Mančester Siti i američki Portland Torns. Iako je poznata zbog svog sportskog talenta širom sveta, to nije jedina stvar koju ova žena radi na vrhunskom nivou. Naime, ona je nedavno završila i medicinski fakultet i postala je Dr. Nadia Nadim.
Međutim, iako je danas poznata zbog svojih rezultata, Nadia se trudi da se čuju obe strane njene priče. Rođena kao ćerka generala Avganistanske vojske, Rabanija Nadima, i živela je poprilično ugodan život u naselju koje je bilo rezervisano za najviše državnike. Ima četiri sestre a nekoliko puta je izjavila kako je bila poprilično vezana za roditelje.
Ipak ceo taj život se srušio 2000. kada je Nadia imala samo 11 godina. NJen otac je postao žrtva prvog preuzimanja vlasti Talibana a njegova porodica za to nije znala čak šest meseci jer žene nisu mogle da izlaze na ulicu bez prisustva muškaraca. Nakon što su saznali sudbinu svog oca, njena majka je prodala svu imovinu, i porodica je pokušala da pobegne iz zemlje.
Pročitajte još
- Kada smo stigli tamo mogla sam opet da se osećam kao dete. Bilo je bezbedno i mogla sam da idem gde god poželim, a da se majka ne zabrine - priseća se Nadia.
U tom lutanju usledio je trenutak koji joj je promenio život.
- Naišla sam teren gde su devojčice igrale fudbal. Želela sam da igram, ali nisam znala da li smem pa sam stajala iza ograde. Vremenom sam skupila hrabrost i pitala sam trenera da im se pridružim, nisam pričala engleski ali sam mu pokazala šta hoću. Bio je divan i sledeća scena koje se sećam je kako radim vežbe za zagrevanje - rekla je Nadia.
- Moja majka je nekako uspela da dođe u kontakt sa ljudima koji mogu da nas prevedu preko granice. Sve smo bile male kako bi išta razumele, tako da smo samo ćutale i pratile majku. Uz pomoć kombija smo ušli u Pakistan i sačekale smo dva meseca u Karaćiju kako bi nam sredili neophodne papire - pričala je Nadia.
Cilj im je bio da dođu do Engleske, gde su imale porodicu. Poletele su iz Karaćija i stigle su do Italije, nakon čega su morale da provedu još nekoliko dana u kombiju. Ipak kombi ih je ostavio u ruralnoj Danskoj u kampu za izbeglice. NJima to i nije bilo toliko bitno, pošto su konačno bile na sigurnom.
Ubrzo nakon što je počela da trenira, njena porodica je zvanično dobila azil i njena profesionalna karijera je otpočela u B52 Aalborg. Nakon toga su se stvari otele kontroli i postajala je sve bolja i bolja. Igrala je za Viborg, Fortunu iz Jeringa i Skovbaken. Posle fenomenalnih partija u Danskoj, otišla je u Ameriku da igra za Sky Blue FC. Nakon jedne sezone gde je postila 19 golova na 37 utakmica za Portlan Torns, Mančester Siti je poslao ponudu za njena usluge, i konačno je stigla u Englesku.
Ipak fudbal je za nju bio samo strast a ne posao, pa je odlučila da svoju želju da pomaže ljudima pretvori u zanimanje. Upisala je studije za rekonstruktivnu hirurgiju i završila ih nakon pet godina studiranja i igranja profesionalnog fudbala.
Kada uhvati slobodno vreme posećuje izbegličke kampove širom sveta, ako ništa, makar da ispriča svoju priču deci koja su zarobljena tu. Priča 7 jezika a iako je napunila 34 godine i dalje ne razmišlja o kraju profesionalne karijere.
(Noizz)
