BACILI SU NAM BOMBU U DVORIŠTE, OCA TEŠKO RANILI: Ispovest Tamare Đurić o odrastanju na Kosovu

Tamara Đurić progovorila je o teškom odrastanju na Kosovu i Metohiji, kao i diskriminaciji kroz koju je prolazila.

Đurićeva je rođena u Smederevskoj Palanci, ali je 1999. godine za vreme bombardovanja bila u rodnom gradu oca Predraga, Kosovskoj Mitrovici. NJen tata je celu porodicu doveo na Kosmet kako bi bili u prvim borbenim linijama u odbrani naše zemlje.

Detinjstvo joj se razlikovalo od detinjstva vršnjaka, jer je doživela stvari koje nijedno dete ne bi trebalo - bacili su joj bombu u dvorište, Albanci su joj otimali članove porodice, a morala je i da nauči albanski kako bi opstala u surovom svetu.

- Letnje raspuste sam provodila u Kosovskoj Mitrovici, kod bake i deke. Družila sam se i sa Albancima, jedan od njih mi je bio najbolji drug. Kad je počeo rat, odjednom smo bili na suprotnim stranama. Najbolji drug mi je postao neprijatelj. Imali smo averziju jedni prema drugima jer nismo ista krv. Tada sam shvatila da nikada neću moći da imam partnera koji nije moje vere i nacionalnosti.

Tokom rata je doživela brojne strahote. U samom centru srpskog dela Kosovske Mitrovice porodica Đurić je vlasnik zgrade sa šest dvosobnih stanova. Tamara je bila u jednom od njih kada su im šiptarski teroristi bacili bombu u dvorište.

- Spavala sam sa mamom, sestrom i bakom u dnevnoj sobi, kada je nešto puklo. Svi prozori su nam popucali. Bacili su nam bombu. Čuvao nas je KFOR, jer smo jedan stan iznajmili ljudima sa televizije, a drugi političkoj partiji, koja je imala i obezbeđenje, ali nisu uspeli da spreče napad. Majka je odmah rekla tati da se vraćamo za Palanku, ali on nije hteo ni da čuje, jer je veliki patriota. Ni danas neće da proda te stanove mada su nam Albanci nudili basnoslovne sume novca. Svako od tatinih prijatelja ko je prodao imovinu bio je mrtav za njega. Veliki je Srbin. Takav mi je bio i deda. Preminuo je 1999. od muke što gleda kako Kosovo nestaje.

Tu se nije završio pakao kroz koji su ona i njena porodica prolazili.

- Pekare su mahom držali Albanci, pa sam na albanskom morala da tražim hleb. U suprotnom mi ne bi dali! Svakodnevno su mi je*ali srpsku majku. Čak su pokušali da otmu moju baku Borinku. Hteli su da je uvuku u jedan magacin, ali ju je spasao komšija Albanac koji je živeo u kući pored naše. To je bila jedina šiptarska kuća u srpskom delu. Da je nije upozorio da ne ulazi u taj magacin, verovatno iz njega nikada ne bi izašla. Drugi šok smo doživeli kada smo saznali da su člana moje porodice, koji je bio visokopozicionirani policijski službenik oteli, i to 28. juna, na Vidovdan. Mesec dana je bio u zatočeništvu.

View this post on Instagram

A post shared by Tamara Djuric (@tamarastar89)

Tamara je teško podnela i kada joj je otac upucan neposredno pre rata.

- Bio je teško ranjen, a život mu je spasao hirurg Albanac Samija Bećiri. On je bio jedini dežurni lekar u Prištini. Na Kosovu je običaj da ti onaj ko ti spase život postane kum, pa je tako pokojni deda rekao tati da će da se okumi sa Bećirijem. Kasnije je on krstio sestru i mene, tako da imam kuma Šiptara, koji je pre nekoliko godina preminuo.