Kako su milicajci zbog Miše pomislili da je Zlata - ŠVERCER

Prisetila se i doživljaja i detinjstva i mladosti, a naročito je zanimljiva i anegdota o tome šta joj se dogodilo kada je pošla u Crnu Goru, u posetu svojim kolegama Miši Janketiću i Svjetlani Knežević. Kako su tada milicajci pomislili da je Zlata švercer cigareta pročitajte u teksu iz daleke 1994. godine, koji prenosimo u celosti: 

Srećna osoba, sasvim sigurno, nisam, ali ni baksuzna. U mom životu ima svega pomalo - i sunca, i oblaka, i kiše, i snega, ali vrlo retko oluja i grmljavina. Sve teče u granicama normale, bez velikih uspona i padova. Doduše, u nekim oblastima sam uspešnija, zadovoljnija i srećnija, u drugima malo manje, ali koliko god to želeli, baš sve ne možemo postići, pogotovo ne odmah. Nije to mirenje sa sudbinom, pre bih rekla realistično pristupanje životu.

Osmeh, molim!

Prvi baksuzluk koji mi pade na pamet dogodio se davnih šezdesetih godina. Bilo je to prilično siromašno vreme kada nije bio  mnogo para za oblačenje i ulepšavanje, a pogotovo ne za luksuziranje. I pored toga, majka me je, kao sve mame svoje curice, odevala u lepršave haljinice, kitila mašnicama i tračicama.

Foto: reprint TV Novosti

Kako nismo imali foto aparat, s vremena na vreme, uglavnom jednom sezonski, odvodila me je na Kalemegdan da bih se slikala kod fotografa. Jednog dana dugo je birala stvari i izdvojila najlepšu haljinu od organdina sa volanima koju sam nosila samo u specijalnim prilikama. Uzela me je za ruku i povela, ne govoreći ništa. Nije bilo ni potrebno jer sam dobro znala kuda idemo.

Na putu za Kalemegdan, činilo mi se da iza svakog ćoška u Knez Mihailovoj ulici izviruju prodavci sladoleda. Usta su mi bila potpuno suva, željna ove poslastice koju sam tamanila u nenormalnim količinama, ali ćutke sam išla uz majku, krišom posmatrajući prodavce u belim mantilima. Nisam smela da je pitam da mi kupi sladoled jer sam važila za vrlo mrljavu devojčicu. Međutim, tog popodneva beše nesnosna vrućina, pa se mati sažalila i ipak mi kupila jedan.

Približavale smo se Spomeniku zahvalnosti Francuskoj gde se nalazio naš fotograf. Iznenada, ni sama ne znam kako, poslednja kugla vanile, umesto u mojim ustima završi na volanu haljine od organdina. Briznuh u plač, ali ne toliko zbog umazane haljine koliko zbog sladoleda koji se istopi na ulici.

Foto: Reprint Sabor

Izgleda da sam baš u to vreme počela već pomalo da glumim. Bez obzira na mrlju, maminu grdnju i moje jecanje morala sam da se nasmešim fotografu, iako mi je u tom trenutku najmanje bilo do smeha. Izraz mog lica bio je neverovatan, nešto između plača i osmeha. Danas, kad god vidim tu fotografiju u porodičnom albumu, slatko se nasmejem, ali sve što sam tada preživela beše za mene prava tragedija.

Jedan od najvažnijih trenutaka u mom životu bio je odlazak na Pozorišnu akademiju. Drugi fakulteti mi nisu padali na pamet jer sam se glumom već uveliko bavila - kod pedagoga Bate Miladinovića provela sam desetak godina, a bila sam i u "Dadovu". Nisam ni pomišljala da će mene, gotovo već stasalu glumicu, odbiti, ali to se ipak desilo. Kasnije mi rekoše da nisam netalentovana već emotivno nezrela da bih se bavila tako ozbiljnim poslom kao što je gluma. Ipak, najbitniji razlog beše strašna disproporcija između mog izgleda i glasa, ili kako su to članovi komisije slikovito opisali - bila sam anđeo sa đavolskim glasom. U to vreme imala sam osamnaest godina i stvarno sam izgledala božanstveno, ali glas mi je naginjao altu, odnosno beše veoma dubok. Naravno, ono što je u svetu tada bilo jako zanimljivo, kao što je na primer Lorin Bekol, glumica sa izuzetno dubokim glasom, kod nas još nije bilo u modi.

Bila sam zaista očajna i nesrećna, ali vrlo kratko. Kako sam od onih koji čak i ružne stvari pokušavaju da pretvore u kvalitet, ovaj maler sa Akademijom iskoristila sam za odlazak u Studio B gde sam postala jedan od privih voditelja.

Foto: reprint TV Novosti

Ovo što ću vam sada ispričati dogodilo se prošle godine. Putovala sam u Crnu Goru, u jedno lepo selo koje se nalazi u planinama kod Bijelog Polja, a u posetu kod prijatelja Svjetlane Knežević i Miše Janketića. Povremeno ih obilazim jer ih mnogo volim, kao i njihov letnji život u divljini koji predstavlja pravo osveženje u odnosu na beogradski asfalt. A u tom bespuću postoji samo jedna jedina prodavnica sa malim izborom cigareta. Kako su oboje pušači, od svakog putnika namernika očekuje se da donose makar jedan boks. Tako je mene Mišina sestra zamolila da mu ponesem nekoliko boksova cigareta. Naravno, kako sam i ja pušač, ponela sam cigarete i za sebe i još jedan boks da bih iznenadila moju Svjetlanu jer joj muž stalno prebrojava opuške. 

"Švercerka"

Osim cigareta, gotovo nikakav drugi prtljag nisam imala. Kako sam u njihovoj kući kao "domaća životinja", Svjetlanine stvari sam mogla da koristim kao svoje, pa sam ponela samo veš i pribor za ličnu higijenu i jednu kanticu "cipiripija" za klince.

Foto: Predrag Mitić

Putovala sam čuvenim barskim vozom. Mesta nije bilo, pa sam stajala u hodniku. Ubrzo se pojavi kondukter. Pokazujem mu kartu i pitam: - Mogu li da ostanem u hodniku prvog razreda?

Nemo je zurio u mene, očigledno ne pokazujući nikakvu nameru da mi odgovori. Osmehnuo se i samo odmahnuo. Kasnije mi je bilo jasno i zašto. U tom užasnom Barskom vozu ne važe nikakva pravila. Možete sedeti nekome na glavi ili na krovu voza, sa kartom ili bez karte - sasvim je svejedno.

Uto naiđe i milicija. Pokazujući na paket pored mojih nogu upita me šta to nosim.

- Cigarete - odgovorih kratko.

- A u ruksaku?

Ne sačekavši odgovor, zatraži da ga otvorim i opet natrča na boksove cigareta. Ne baš mnogo ljubaznim glasom, zamolio me je da pođem sa njim. Sproveo me je, kao kakvog kriminalca, kroz ceo voz i odveo u službeni kupe. Kako sam bila zatrpana tolikom količinom cigareta verovatno je pomislio da idem u Bar da ih švercujem, usput se malo okupam - jer je video i kupaći kostim - i noćnim vozom, puna para, vratim u Beograd. A tek ljudi u mom vagonu, koji su u međuvremenu bili obavešteni da s njima putuje i neka glumica koja je bez traga nestala, i to u pratnji milicije - mogu misliti kakve se priče prepričavaju u njihovim familijama.

Srećom, na najvećem paketu sa cigaretama beše čitko ispisana Mišina adresa, pa milicioner ipak odustade od namere da me u Valjevu skine s voza. Na kraju se sve dobro završilo. Put u divljinu nastavila sam autobusom.

* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj članak je izašao u "Saboru", 30. maja 1994. godine. *

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".

Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".