IZAZVAO DUHOVNO BUĐENJE SRBA: Dva doktorata, tri jezika - Neponovljivi Nikolaj Velimirović umro u molitvi

Roditelji su bili šumadijski seljaci sa devetoro dece. Dragomiru i Katarini je Nikola bio prvo dete, dok je ostalih osmoro poumiralo od raznih bolesti. Jedan od njih, Dušan, je poginuo u ratu 1914. godine, otac blaženopočivšeg Vladike Jovana. Nikolaj je kršten u manastiru Ćelijama, koji je bio parohijska crkva sela Lelić.

Porodica Velimirović potiče od Antonija Jovanovića koji se doselio u ove krajeve iz Srebrenice. Danas taj zaseok u Leliću nazivaju ''Bošnjaci''. Bio je načelnik sreza podgorskog i jedan je od viđenijih ljudi tog vremena. Sahranjen je ispred vrata manastira Ćelija. Grob mu je bio očuvan sa kamenom pločom i krstom od crvenog meremera. Po sinu Antonijevom - Velimiru, nastalo je prezime Velimirović.

Otac je bio retko pismen seljak za ono doba. Pored toga što je bio seljak, on je bio pisar podgorskog sreza. Do danas su sačuvane presude potpisane njegovim čitkim rukopisom.

On je često odsustvovao od kuće, te je njegova supruga Katarina, kasnije monahinja Ekaterina, preuzela brigu o vaspitanju dece. Ona je bila prvi učitelj i vaspitač Nikolin, a kao dete ga je vodila na bogosluženje i pričešće u manastir Ćelije. Učila ga je da se krsti i moli Bogu. Toga se sećao i opisivao u svojoj autobiografskoj molitvenoj pesmi - ''Molitva roba u tamnici''.

Školovanje

Kao najstariji i najbistriji, njegov otac je odlučio da Nikolu upiše u školu. Osnovna škola u Leliću je tada bila u okviru manastira Ćelije. Deca iz udaljenih sela su pohađala ovu školu, te je manastirski konak pretvoren u internat. On je svoje školovanje počeo pod kupolama svetoarhangelskog hrama u manastiru Ćelije.

Pročitajte još

ANĐEO SE NALJUTIO: Susret cara Dušana i arhangela Mihaila

11:11

ARANĐELOVDAN: Verovanja za bolesne i česta GREŠKA kod Srba

10:28

Hrišćanski obredi koji se više NIKADA ne mogu ponoviti

16:42

Šta OBAVEZNO treba uraditi na dan pre i posle Aranđelovdana

14:36

NJegov učitelj, Mihailo Stuparević, uočio je revnost i darovitost Nikolinu, pa je savetovao njegovog oca da ga šalje na dalje školovanje. Upisao je Valjevsku gimnaziju koja je bila na dobrom glasu, ali nije bila potpuna. Pokušao je da se upiše na Vojnu akademiju sa svojim drugom Petrom Kosićem, kasnije generalom Jugoslovenske vojske koji je učestvovao u puču 1941. godine kada je Jugoslavija rekla sudbonosno ''ne'' Hitlerovoj Nemačkoj.. Nije uspeo da se upiše zbog neuhranjenosti i malog obima grudi.

Odlučio se za Beogradsku bogosloviju. Bio je znatno obrazovaniji od ostatka generacije, jer je uslov za upis na bogosloviju bio da se završe dva razreda gimnazije - Nikolaj je završio 6. Oduševio je profesore svojim razumevanjem problema iz nauke, filozofije i teologije. Koristio je slobodno vreme da više nauči i da se usavrši. Do kraja školovanja je pročitao Dostojevskog, Puškina, Tolstoja, Šekspira, Getea, Igoa, Dantea, Voltera, Ničea i naravno NJegoša. Bio je zainteresovan za Indiju i njihovu kulturu.

Posle završetka studija, postao je učitelj u selu Dračiću nedaleko od Valjeva. Tu se sprijateljio sa Stevom Popovićem, emigrantom iz Crne Gore. Odlazio je sa njim na sveštene obrede u selo gde je upoznao duhovni život sela i seljaka. Posle kratkog vremena u Dračiću, postavljen je za upravnika škole u Donjim Leskovcima, ali ta učiteljska služba nije bila cilj mladog Nikole.

Posle završetka bogoslovije, kao darovitom učeniku ponuđeno mu je da ide na studije u Rusiju. On je želeo na zapad pa je sačekao. Odlukom ministra prosvete je obezbeđena stipendija za nastavak studija na starokatoličkom fakultetu u Bernu u Švajcarskoj. Prvi put je dobio potrebne uslove za studije, imao je državnu stipendiju i pristojan život. Dobro je naučio nemački, slušao je predavanja širom Švajcarske i Nemačke. Doktorirao je na temu ''Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve''.

Vratio se u Beograd i odlučio se da nastavi studije u Engleskoj na Oksfordu. Nije odmah dobio stipendiju, ali je intervencijom i vezama prote Ilića ubrzo i taj problem otklonjen. Naučio je gnleski i završio studije pa je doktorirao drugi put na temu ''Filosofija Berklija''. Temu je branio na francuskom u Ženevi. Vratio se u Beograd sa dva doktorata i perfektnim znanjem tri evropska jezika.

Zazirali su od njega u Beogradu, gledajući sa zavišću na činjenicu da je doktorirao u rimokatoličkoj Evropi. Nisu mu priznate diplome zbog toga što nije završio punu gimnaziju. Tako se sa dva fakulteta, dva doktorata sa dva evropska fakulteta vratio u špkolsku klupu i završio sedmi i osmi razred u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Predavao je na bogosloviji svetovne predmete i jezike.

Monašenje

Tek što je počeo predavanja, razboleo se. Bolovao je dugo i teško, a u bolničkoj postelji se zakleo da će primiti monaški čin i sebe staviti na službu srpskoj crkvi i svome narodu. Ovaj zavet je ispunio 20. decembra 1909. godine sa 29 godina u manastiru u Rakovici. Dodavši ''j'' na svoje ime, dobio je i monaško Nikolaj.

Na predlog Mitropolita Srbije Dimitrija, jeromonah Nikolaj ide na studije u pravoslavnu Rusiju da se ''opravoslavi'' govorio je Mitropolit. Duhovnu akademiju u Petrogradu je upisao totalno anoniman, ne donoseći sa sobom niti pismo Mitropolita, niti prethodne diplome. Slušao je predavanja i sotao potpuno nepoznat do prvog učešća u diskusiji. Znanjem i talentom, ali i govorničkim darom, zadivio je profesore i studente, a posebno petrogradskog Mitropolita koji mu je odmah ''sredio besplatnu voznu kartu po celoj Rusiji. Tako je krenuo u obilazak Carske Rusije.

Boravio je potom u Sarajevu, pa je pred ljudima na desetogodišnjicu srpskog kulturnog društva ''Prosveta'' počeo propoved potresnim rečima.

- Dolazim iz Srbije, tog ostrva slobode, da vama, našoj braći u ropstvu, donesem pozdrave Beograda - a pozdravljen je ovacijama. Tada je oduševio pripadnike ''Mlade Bosne'' koji su se nad njegovim ''Besadama pod Gorom'' i Jevanđeljem Hristovim zakleli na vernost i istrajnost uoči sarajevskog atentata. Tada se upoznao sa Dučićem, Šantićem i drugima.

Amerika i Engleska

Malena Srbija i veliki srpski narod su krenuli ka Golgoti u ujedinjenje i borbu za slobodu svih južnoslovenskih ratovanja. Poslat je od strane Nikole Pašića u Ameriku i Englesku da propagira pravednu srpsku borbu. Četiri godine je proveo u anglo-saksonskom svetu, držao predavanja i objašnjavao je pravednu srpsku oslobodilačku borbu. Na velikom zboru u Čikagu je pridobio znatan deo naroda. Tada se u redovima Srba na Solunskom frontu pojavio veliki broj dobrovoljaca iz ovih zemalja.

Vladika Žički i Ohridski

Po završetku rata je izabran za episkopa Žičkog odakle je ubrzo prebačen u drevnu Ohridsku episkopiju. Bio je član brojnih diplomatskih delegacija. Kao episkop razvija misionarsku i jevanđelsku delatnost. Svakodnevno putuje po eparhiju i po ugledu na Svetog Savu obnavlja porušene crkve i manastire, osniva sirotišta, ali i podučava narod.

Zbog blizine vizantijskog uticaja, on se skroz okrenuo Svetim ocima i duhovnosti vizantijske klasike. Vraćen je 1934. na tron Žičke eparhije, pa se odmah dao u obnavljanje manastira Žiče koja je zasijala ponovo Nemanjićkim sjajem. Obnovio je venac manastira u Ovčarsko-kablarskoj klisuri koja je tada nazvana Srpska Sveta Gora.

Po konkordatskoj krizi 1936. nije mogao ostati nem, te je ustao u zaštitu svog naroda. Konkordat je pao. Kasnije je uz Patrijarha Gavrila učestvovao u martovskim događajima 1941. godine i imao je udeo u rušenju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček. Nemci mu to nisu zaboravili.

Vihor rata

Jugoslaviju je zahvatio plamen rata koji je već buknuo u Evropi. Uhapšen je po naredbi od strane vojnih i policijskih snaga okupatora. Pod stražom je bio sve do 1942. godine kada je prebačen u Pančevo. Krajem 1943. mu se pridružuje u zatočeništvu i patrijarh Gavrilo. Tamničke dane je proveo u radu i molitvi.

Pred kraj rata se zajedno sa Patrijarhom Gavrilom našao u koncentracionom logoru Dahau u Nemačkoj. Bili su jedina dva crkvena velikodostojnika u Evropi. Oslobođen je od Američke divizije 8. maja 1945. godine. Patrijarh se vratio u zemlju i preuzeo dužnost poglavara Srpske crkve, a Nikolaj je krenuo golgotskim stazama emigracije. Nije se slagao sa novim režimom, te je odbio da se vrati u voljenu Srbiju.

Iz Amerike je slao pakete i pomoć crkvama i manastirima, monasima i monahinjama, sveštenicima, ali i narodu. Sve što je imao, poklonio je svom narodu. Mirio je Srbe u tuđini i učio ih da ostanu vezani za svoju crkvu i običaje.

Smrt

Upokojio se mirno 18. marta 1956. godine tokom molitve. Prenet je iz ruskog manastira u srpski manastir Svetog Save u Libertvilu i sahranjen je uz velike počasti pored manastira. Zajecala su zvona pravoslavnih hramova širom sveta.

BONUS: NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".

Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".