Na tridesetom kilometru od Loznice prema Šapcu, smešten na severnoj strani planine Cera već blizu zapadnog završetka te kose, nalazi se manastir Čokešina. Na Čokešini, više manastira, bila je borba Davida i Golijata, boj među Srbima i Turcima za Karađorđeva vremena.
Dvadeset osmog aprila 1804. godine počela je Srpska „Termopilska bitka“. Ukupno 303 borca, hajduka iz družine braće Nedića, zauzela su busiju u gustoj šumi na mestu zvanom Lipovica uz usku stazu koja je vodila prema planini Cer i manastiru Čokešini, gde je, prema mišljenju njihovih vođa, bilo najbolje dočekati Turke. Podelili su se u dve grupe. Jedna je bila južno, ispod puta, a druga, u kojoj su bila oba brata Nedić, na severnoj strani, iznad brda DŽajevac. Tu su se pritajili i čekali. Podaci o turskim snagama koje su nailazile su različiti. Najverovatnije ih je bilo između 1.500 i 2.000. U svakom slučaju, svi izvori se slažu da je turska strana po broju boraca bila u ogromnoj prednosti.
Foto:Jutjub printskrin/Ozbiljne Teme
Turci su mogli da idu samo uskom stazom uzbrdo između ogromnih hrastova i drugog gustog rastinja sa obe strane puta, u koloni jedan po jedan. U takvom poretku su i došli do zasede tako vešto postavljene da je nisu primetili sve do prvog puščanog plotuna. Ubitačnom vatrom srpski borci proredili su prvi deo kolone, pa se iznenađeni Turci u prvi mah dadoše u beg. Dodatni doprinos nastalom neredu dali su novi plotuni srpskih branilaca, pa je na samom početku bitke jedno vreme izgledalo da će neverovatno postati moguće i da će šačica Srba uspeti da mnogobrojniju tursku vojsku natera u beg. Ali to je, nažalost, bio samo prvi utisak. Uprkos upornoj i preciznoj vatri branilaca, napadači su se pregrupisali i uzvratili vatru.
Bitka je trajala ceo dan, a uprkos tome što su se gubici napadača brzo uvećavali, branilaca je bilo sve manje. Jedan za drugim, padali su hrabri i ponosni. Čak su i njihove vođe, braća Nedić, obojica bili teško ranjeni, ali su jedan pored drugog, oslonjeni o dva hrasta, nastavili da hrabre saborce i da pucaju na neprijatelja bez predaha. Uprkos junačkom otporu, Turci su posle više sati upornih juriša i povlačenja, po cenu teških gubitaka uspeli da grupu koja se nalazila na južnoj strani puta potpuno potisnu i da se dokopaju njenih položaja.
Međutim, severna grupa, u kojoj su bila i oba brata – heroja, i dalje se držala uprkos tome što ih je bilo sve manje i bez obzira na to što su Turci u više navrata uvodili nove snage u bitku. Tek predveče, kada je broj branilaca bio više nego prepolovljen i kada im je nestalo municije, pao je i položaj severne grupe. U prvi sumrak Turci sa isukanim jataganima krenuše u odlučujući juriš. Srpski borci su im se poslednjim snagama suprotstavili i počela je očajnička borba prsa u prsa jataganima, toljagama, noževima, zubima… Kad je pao mrak, u krvavoj šumi podno Cera prestao je i poslednji otpor, a Turci su divljački isekli i polumrtve i već mrtve neprijatelje. Potom su, plašeći se da zanoće u šumi, brže-bolje produžili do manastira, delimično ga spalili i odmah zatim se vratili u Lešnicu
Pročitajte još
Istoričar Leopold Ranke prvi je čovek koji je ovu bitku nazvao srpskim Termopilima. I upravo tako, gotovo da je isti broj boraca učestvovao u obe bitke, sa istom svešću o neizbežnom ličnom stradanju, ali sa jednakom odlučnošću i junaštvom i, najzad, ishodi tih bitaka gotovo su isti – nadjačan je i kasnije pobeđen naizgled nepobedivi neprijatelj.
BONUS: NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI
Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".
Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".
