Običaji o praznovanju krsne slave postali su osnova srpskog identiteta u odnosu na ostale entitete na Balkanu.
Etnolog Vesna Marjanović napominje da je model svetkovanja slave prilično razuđen, kao i da "crkva ima svoja pravila, a narod svoja".
- U narodu i njegovoj percepciji običaja neki elementi se prihvataju, a među njima su slavska sveća, slavska ikona, kandilo, slavski kolač, ponekad jedan, dva pa čak i tri. Takođe, vreme proslavljanja varira od jednog do tri dana, a neki elementi se i danas teško prihvataju poput koljiva ili žita, koje je u narodnoj običajnoj praksi isključivo povezano s kultom mrtvih - objašnjava etnolog za "Blic".
Osim toga, mnoge obredne radnje su paralelno nastajale i u vreme hrišćanstva i pravoslavlja te se ne mogu strogo povezati sa predhrišćanskim dobom, dodaje Marjanović.
Foto: N. Živanović
Pročitajte još
Valja imati na umu i da svaka mikro zajednica, odnosno svaka porodica, razvija i svoje obrasce ponašanja, svoje običaje i rituale kada proslavlja krsnu slavu. Zato se u našoj struci kaže da je "krsna slava običaj u kojem je pravilo da nema pravila".
Dakle, ostaju na snazi neki rituali koji imaju smisla za samu zajednicu, neki iščezavaju ako je potreba i vera u njih prestala dok se istovremeno rađaju novi oblici. Sve to proističe iz percepcije obreda date sredine ili pak, samog odnosa stanovništva prema lokalnoj crkvi i njihovom parohu.
Sedam pravila koja propisuje Crkva
Stanovništvo je kroz istoriju gradilo odnos prema slavi, te su se običaji menjali do te mere da su vernici praktikovali čak i nepoželjno ponašanje. Zato je Crkva uvodila i zabrane.
- U kanonizovanom delu slavljenja krsnog imena, krsne slave, Srpska pravoslavna crkva je propisala šta se mora poštovati na relaciji praznik - svetac – svečar. Prema starijoj crkvenoj literaturi iz 15. veka određeno je sedam glavnih segmenata koji čine osnovnu strukturu slavskog rituala: molitva, krsna sveća, krsni kolač, koljivo, vino, tamjan, zejtin i ikona - za koje se drži da ih je ustanovio i kanonizovao Sveti Sava. Svako drugo ponašanje bilo je kritikovano - objašnjava ona.
Drugačije u gradovima u odnosu na sela
- U prošlosti, krsne slave su se u gradovima razlikovale od onih na selu: po načinu gošćenja, hrani koja se pripremala i posebnom posluženju u sitnim kolačima. Takođe, struktura praznika je bila i u prošlosti kao i danas više prema propisima Srpske pravoslavne crkve u pogledu primene osnovnih elemenata slavskog obreda: slavske ikone, sveće, kolača, žita, vina. U gradu su porodice slavile svoj praznik jedan dan, odnosno najviše dva dana. U južnim krajevima, recimo Vranju, svetkovalo se navečerje s gostima, kao i dan slave, dok je prema severu uglavnom praznovan samo dan slave - priča Marjanović.
Negde nekoliko pogača, negde nijedno koljivo
Ipak, Marjanović objašnjava da se, u celini gledano, običaji razlikuju širom Srbije, a ovo kulturno nasleđe prenosi se porodično, sa generacije na generaciju.
Foto: Z. Jovanović
Negde se priprema od četiri do jednog slavskog kolača, ili čak nema upšte kolača, kao što je u Vojvodini. Priprema žita izostaje u većini porodica a u novije vreme počinju s pripremom pod uticajem Crkve. Negde se pali samo jedna sveća ili se palji sveća na kolaču. Među tim primerima su i lomljenje kolača u domaćinstvu ili/i odlazak u Crkvu na dan praznika. Često se čuje u narodu da slave slavu onako kako su nasledili od oca a ne onako kako im kaže njihov paroh.
Gosti na slavi su u prošlosti bili iz familije i bliži prijatelji. Uvek su se pozivali. To je činio u nekim krajevima domaćin, a ponegde i stariji dečak. Od darova se donosilo voće – najćešće jabuka. Slavski ručak je uvek bio bogatiji i raskošniji negoli običnim praznicima. Po odlasku sa slave spremali su se darovi u hrani za one koji nisu došli, ili pak da se hrana nađe onima koji putuju dalje. U gružanskim selima se kaže "poslaci", u Mačvi "milošta".
Generacijski jaz utiče na običaje
Na prostorima gde je održana stalnost stanovništva, gde mladi ljudi nisu odlazili u velike gradove, i gde nije bio narušen generacijski niz i sklad, bar kada je reč o slavi, ona je provođena po starom običaju i postepeno je primala novije i savremenije forme svetkovine, odnosno postajala je više svetovna. Više se polagalo na gozbenu svečanost, a manje se slavilo prema crkvenim kodekima.
Poreklo nije rasvetljeno
Običaj krsne slave nastao je još u vreme širenja hrišćanstva Balkanskim poluostrvom, a u različitim obrednim formama održala se i do danas. Iako poreklo krsne slave nije u potpunosti rasvetljeno, od velike važnosti za današnji oblik svetkovanja bile su reforme koje su ustanovljene u Srpskoj pravoslavnoj crkvi u drugoj polovini XIX veka, kada su mnogi kodeksi prilagođeni ponovo stvorenoj srpskoj državi i okupljanju naroda pod okriljem crkve.
(Blic)
Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".
Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".
