U našem narodu, kult Svetog Dimitrija vezuje se za teška vremena. Od vrmemena turskog ropstva glasi poslovica. "Đurđevdan hajdučki sastanak, Mitrovdan hajdučki rastanak". Ovaj praznik označavao je početak zime i trenutak kada su hajduci prestajali sa aktivnostima i prelazili na logorovanje. Ipak, postoje svedočanstva i o njegovim brojnim ukazivanjima vernom narodu tokom istorije.
U istorijskoj tradiciji Grka veruje da je Sveti Dimitrije u prošlosti više puta spasio Solun od zavojevača, gladi i pomora. Zanimljivo je, kaže istorija, da su stari Sloveni (pagani) opsedali Solun, ali su poraženi zahvaljujući molitvama Svetog Dimitrija i uz Božiju pomoć, te su zavojevači prihvatili hrišćanstvo uzevši za svog patrona Svetog Dimitrija.
Na osnovu sačuvanih istorijskih izvora, arheolozi i drugi istraživači tvrde da je Sveti Dimitrije svoj zemaljski život okončao u Sremskoj Mitrovici gde je službovao kao carski vojnik i pogubljen zbog ispovedanja hrišćanske vere. Odatle je po tvrdnjama njegovo telo preneto i sahranjeno u Solun.
Foto: SPC
NJegov lik je na grbu Sremske Mitrovice datira još od 1388.godine. Srpska Pravoslavna Crkva ima više od 120 hramova posvećeno svetom Dimitriju. Kult Svetog Dimitrija raširen je i među Rusima, posebno od 12.veka, a 1581.gogdine ovaj svetac poštuje se kao zaštitnik Sibira.
Pročitajte još
Sveti Dimitrije je, kaže predanje, rođen oko 280. godine u Solunu, u imućnoj vojvodskoj porodici, u doba progona hrišćana. Nakon što mu je preminuo otac, car Maksimilijan, koji je vladao do 310.godine, postavlja Dimitrija za solunskog vojvodu sa zadatkom da goni hrišćane u Rimskom carstvu. Novoizabrani vojvoda, pak, poče javno da propoveda hrišćanstvo i bi utamničen. Ubijen je kopljima 306.godine u Solunu, tvrde Grci, dok se molio u tamnici. Hrišćani su ga tajno sahranili, a na grobu su se, po predanju, počela događati čudesna iscelenja, te je na tom mestu velikodostojnik Leontije 413.godine podigao crkvu, prethodno se izlečivši nad svetiteljevim moštima. Sveti Dimitrije se, kaže legenda, javio u snu caru Justinijanu (483-565) tražeći da njegove mošti ne premešta u Carigrad. U krstaškim ratovima bilo je odneto u Južnu Italiju, odakle je 1979.godine vraćeno u Solun.
Čuda "grčkog vojvode"
Kad je Solunom, kaže legenda, zavladala velika glad, Sveti Dimitrije se čudesno ukazao kapetanu trgovačkog broda, dao mu tri dukata kao kaparu i zatražio da tovar žita umesto ka severu Evrope usmeri u Solun gde će mu narod isplatiti ostatak novca. Iznenađeni Solunjani otkupiše pšenicu i molitvama zahvališe svom patronu na spasenju. Takođe za vreme zavojevačkih ataka na Solun ovaj svetac se, prema legendi, pojavljivao kao svetli konjanik da stražari na zidinama grada, bori se i odgoni neprijatelje.
Kada su Solun napali Sloveni, Avari i Bugari, 617.godine, predanje kaže da je neki Grk uzeo mali kamen, na njemu napisao: “U ime Hrista, Boga našega, sveti Dimitrije pomozi”, pa kamen zavitlao ka neprijateljima. Kamen je pogodio u veliku stenu i ona je raskomadala neprijateljski katapult. Grci videvši to osokoliše se i nakon 33 dana borbe neprijateč bi poražen.
Grci takođe smatraju da im je njihov sveti vojvoda pomogao da se na dan kad ga svetkuju, oslobode petovekovnog turskog ropstva, 1912.godine, ali i nemačke okupacije na dan Svetog Dimitrija 1944. Crkvene knjige takođe beleže svedočanstva da je ovaj svetac uspeo da izleči slepilo i gubu kod ljudi, koji su se molili nad njegovom ikonom ili svetim moštima
Grad Solun, drugi po veličini u Grčkoj, svake godine 26. oktobra organizuje brojne svečanosti pod nazivom “Dimitra” u čast svog zaštitnika.
ČUDO SVETOG DIMITRIJA: SVETI RATNIK
Ovaj događaj zbio se u Solunu 1991. godine, nešto malo pre dana slave najpoštovanijeg vojnika među pravoslavnim svetiteljima. Poseta svetog Dimitrija solunskoj crkvi iznenadila je prisutne vernice. Pripovest o ratniku i svecu, koji je okrvavljen i izmučen, u crkvi zatražio vode, rekavši da stiže odande gde se vodi borba za Pravoslavlje, još jedna je u nizu potvrda da sveci čine sve za naše spasenje.
U crkvi svetog Dimitrija bilo je slabo osvetljeno. Nekoliko žena je posluživalo po crkvi, nečujno se krečući, kao da ne dodiruju mermerni pod. Pred oltarom nalazilo se nekoliko žena obučenih u crno koje su izgovarale molitvu ovom svecu, a onda se ukazalo čudo.
Predane svojim poslovima i molitvama nisu videle kada je i kako u crkvu ušao neobično obučen čovek, ali su sve, u isti mah postale svesne njegovog prisustva. Prekinule su molitve i poslove i pošle mu u susret.
On, izmučen, u okrvavljenoj odori, koračao je prema oltaru. Sakupile su se oko njega, pitajući da li mu nešto treba, ko je i odakle dolazi.
Zatražio je vode i rekao: "Ja sam ovdašnji, a dolazim iz Hercegovine, tamo je borba za Pravoslavlje!".
Žene su pretrnule. Kako svedoči jedna od prisutnih žena, jedna od njih je otišla po vodu, a druga je pozvala iznenađeno sveštenika. Ostale žene su stajale skamenjene, bez glasa i pokreta, a vojnik u odori vizantijskog ratnika, lagano je išao prema grobu Svetog Dimitrija i nestao u njemu.
Žena koja je donosila vodu, ušla je istovremeno sa svestenikom. Mlađa žena je, došavši sebi, klekla pred ikonu svetog Dimitrija i molila se kroz suze, čelom dodirujući pod.
Sveštenik je pitao žene šta se dogodilo. One su mu ispričale sve o dolasku nepoznatog čoveka, njegovom odgovoru na pitanje ko je i odakle dolazi. Pitao ih je zatim kako je bio obučen, a one su, opet, sve do jedne rekle: „Isto kao Sveti Dimitrije na ovoj Ikoni“.
Na to je sveštenik učinio veliku metaniju pred Ikonom Svetog Dimitrija, klekli su i toplo se, usrdno i dugo, dugo molili u nebeskoj tišini.
Kasnije je, mnogo kasnije, sveštenik ispričao da se sveti Dimitrije poslednji put javio 1804. godine.
To je bila godina Prvog srpskog ustanka.
