Fotografija dečaka za volanom traktora u izbegličkoj koloni, koja je zbog granatiranja 4. avgusta 1995. krenula iz Kninske krajine, obišla je svet.
Iako film ne prenosi jasno po čijoj životnoj priči je urađen lik dečaka sa traktora, on je zapravo personifikacija više dečaka koji su proživeli istu sudbinu tih tragičnih avgustovskih dana.
Dragan Mioković, tada dvanaestogodišnjak, sa majkom, bratom i bakom napustio je svoj porodični dom "dok akcija ne prođe". Sa nešto osnovnih stvari, iz sela u okolini Gračaca uputili su se traktorom negde na sigurno. Akcija je prošla, ali se Miokovići nikad više nisu vratili u svoj porodični dom.
Dragan je jednom prilikom za medije rekao da se seća i dalje trenutka kada su morali da napuste dom. Da se seća da su morali da žure, da se spakuju što pre i krenu. Naveo je da tada nije bilo dana da nisu čuli vest da je neko iz sela ubijen, tako da mu je sve to mnogo traumačnije bilo od same kolone i dolaska.
Foto: Arhiva Novosti
Kako je pre nekoliko godina rekao, on je dosta vozio traktor i pre tog dana i da mu je sve to bilo normalno, ali i da su ga nakon selidbe ubrzo prodali jer su im trebale pare i da više nikad nije seo za volan traktora jer nije bilo prilike.
Pročitajte još
Po dolasku u Beograd, živeli su kod rođaka, a onda se sa majkom i bratom seli u stan koji su njih troje iznajmili. Dragan se danas uspešno bavi dizajnom, kreiranjem specijalnih efekata za filmove i reklame. Oženjen je i otac ćerkice Hane kojoj će, kako kaže, pričati o "Oluji".
U rodnoj Hrvatskoj, prvi put od “Oluje”, bio je pre nekoliko godina, kako bi izvadio dokumenta. Kako je naveo čudno se osećao kada je bio tamo, da je velebit ostao isti i da ga sve podseća na detinjstvo, ali da mu sve izgleda mnogo manje.
- Setim se da sam nekada živio u kući koja nije imala tekuću vodu, da su moji orali konjima, da smo seno kosili ručno na plus 40 stepeni i to je tada bilo normalno. Sada kada mi nešto nije po volji shvatim da sam razmažen - rekao je Dragan za medije jednom prilikom.
Nije jedini dečak
Stanislav Trninić, kao dečak iz Kostajnice sa 11 godina doživeo je sličnu sudbinu. Splet tragičnih okolnosti naveo ga je da već tada preuzme ulogu glave porodice. Brinuo se o majci, sestri, tada bolesnoj baki i drugim članovima familije.
NJegova priča osvanula je u mnogim svetskim medijima. Neposredno pred 25-godišnjicu "Oluje" razgovarao je sa reporterkom "Večernjih novosti" Milenom Marković, prisećajući se golgote kroz koju je kao dečak prolazoi, zajedno sa članovima svoje porodice. Zajedno sa ostalim nedužnim sunarodnicima koji su morali da napuste svoja ognjišta u Hrvatskoj i spasavaju gole živote.
Foto: Arhiva Novosti
Imao je tada 11 godina. U desetoj, već je, seća se njegova majka Nada, "onako sam od sebe preuzeo obavezu da brine o nama: meni, njegovoj sestri, bolesnoj baki..."
NJegova priča osvanula je u mnogim svetskim medijima. Neposredno pred 25-godišnjicu "Oluje" razgovarao je sa reporterkom "Večernjih novosti" Milenom Marković, prisećajući se golgote kroz koju je kao dečak prolazoi, zajedno sa članovima svoje porodice. Zajedno sa ostalim nedužnim sunarodnicima koji su morali da napuste svoja ognjišta u Hrvatskoj i spasavaju gole živote.
Foto: M.Anđela
Dnevnik hrabrosti i bola
5. avgust 1995: - Sećam se, mada bih voleo da se ne sećam. Komšije pokreću svoje traktore. U jednoj od prikolica ima mesta i za nas: majku, baku, sestru i mene. I, mi smo već u toj komšijskoj prikolici. Žurba. Bunilo... Taman da krenemo, ja iskačem iz te prikolice i uskačem u kabinu našeg traktora. Tatinog traktora. Zar da ga ostavim? Majka moli da odustanem, a traktor nikako da upali. Volan, tamo - ovamo, pomažu i komšije i pokrenuo sam vozilo. Majka u prikolicu ubacuje samo šunku i nešto hleba. Tako smo pošli...
Preko Bosanske Kostajnice prema Prijedoru, kroz noć. Važno je bilo samo ići napred. Otkud sam znao dokle. Voleo sam taj traktor, tatin traktor. Tata me učio da vozim. Da radim sve muške poslove u kući, Molim sam se Bogu da me motor ne izda. Za gorivo smo se snalazili kako smo znali i umeli, sve do Prijedora. Ni o čemu drugom nisam razmišljao, samo napred, samo napred. U Prijedoru smo napravili prvu stajanku. Rodbina moje majke moli nas da ostanemo s njima. Majka neće. Kaže: Kako da ostanemo kad sve naše komšije odoše? Pa, kud oni, tu i mi. I, tako do Banjaluke. Bili su tamo dobri ljudi i pamtim mnoge tokom tog puta po dobroti. Ali i druge koji to nisu bili. Ništa ni od koga tražili nismo. I kad smo bili gladni, nismo bili. Na koridoru prema Brčkom, pamtim rupe od bombardovanja.
Podsetimo operacija "Oluja" je bila vojna akcija etničkog čišćenja Srba sa područija Republike Srpske Krajine u avgustu 1995. godine. Operacija je zvanično trajala 4 dana, završila se padom Republike Srpske Krajine i uspostavljanjem kontrole Republike Hrvatske nad tom teritorijom.
4. avgust u Hrvatskoj se slavi kao Dan pobjede i domovinske zahvalnosti dok u Srbiji i Republici Srpskoj 4. avgust je dan žalosti.
- U Oluji su se dogodili vrlo ozbiljni zločini. Sistemski su paljene i pljačkane srpske kuće i ubijani civili čiji ukupan broj još uvek nije konačan.
BONUS VIDEO:
