Nema šampanjca, nema trijumfa, samo tiho olakšanje čoveka koji je izašao iz zatvora. Dejvid je penzionisani rudar iz Nortamberlenda, a osuđen je na dve godine zbog ubistva supruge DŽenis, sa kojom je bio u braku 52 godine. Imala je rak krvi i više puta je molila Davida da prekine njenu patnju. Tokom suđenja oslobođen je optužbi za ubistvo s predumišljajem, ali ne i za ubistvo iz milosti. Osudili su ga na dve godine zatvora, ali su ga odmah pustili jer je već proveo 19 meseci u pritvoru.
- Osećam se tupo, malo mi se vrti u glavi. To je zapravo teško prihvatiti. Ne izgleda stvarno. Upravo sam zvao svoju ćerku Lesli u Englesku i oboje smo plakali tako jako da nismo mogli da pričamo. Niko od nas nije mogao da kaže ni reč. Upravo smo uspeli da kažemo 'Volim te.' Pritvorski službenik me je zagrlio kada sam izašao i rekao: 'Čestitam, Davide. Dobili ste rezultat koji ste zaslužili. Kažem to na najlepši mogući način, ali se nadam da vas više nikada neću videti' - rekao je David novinarima.
Nasmejao se, a onda su tiho potekle suze. S jedne strane je pušten, a sa druge osuđen na život bez svoje obožavane žene. Želja mu je da ostane na Kipru da bi ostao blizu nje. Tamo su zajedno delili poslednjih 16 srećnih godina u penziji pre nego što se ona razbolela. U iskrenom i dirljivom intervjuu ekskluzivno za Dejli mejl, priznao je da je posle zatvorske kazne bio slab i iscrpljen. U utorak je otišao da stavi buket cveća na DŽenisin grob. Bio je to trenutak dirljive nežnosti i prva poseta njenom grobu otkako je bio u pritvoru kada je održana sahrana.
Pročitajte još
- Radovao sam se odlasku i istovremeno strahovao od toga. To je prelepo mesto, malo dalje od kuće u Tremitousi, selu oko 6,5 kilometara od Pafosa, gde smo nekada živeli. Voleo bih da nađem jedan mali stančić tamo kod groba, da mogu da je posećujem svaki dan, a kada dođe vreme biću sahranjen pored nje. Još uvek pričam sa DŽenis. I dalje joj govorim da je volim i da mi nedostaje svaki dan. Kažem: 'Ne znam da li te više volim ili mi više nedostaješ' - kaže David smešeći se.
- Zvao sam je svojim najvećim blagom, jer je to bila. U svim godinama koje smo proveli zajedno nikada nismo zaboravili godišnjicu braka ili Valentinovo - kaže
David. Još ga muče sećanja na užasan dan u decembru 2021. godine kada je ugušio svoju suprugu, pre nego što je popio bocu rakije i progutao koktel tableta na recept kako bi mogao 'otići s njom'. S druge strane, užas te scena suprotstavljena je olakšanju što je pomogao DŽenis i oslobodio je strašne patnje.
- Više od šest nedelja me preklinjala. Rekla je: 'Ne želim ovako da nastavim' - kaže David. Međutim, odbijao je da joj pomogne. Nešto pre nego što ju je ugušio, rekao joj je da je voli.
- Samo je zatvorila oči i rekla 'Daj mi poljubac'. Poljubio sam je u obraz. Video sam neke grozne stvari u svom životu, ali sećanje na njeno lice kad je umrla... - zajecao je i prekinuo razgovor, a onda se pribrao i nastavio.
- Pobledela je. Vilica joj je bila iskrivljena. Pokušao sam da ispravim to. Nije nimalo nalikovala mojoj ženi. To su noćne more koje još imam. Vidim njeno lice u tim noćnim morama. I uvek su tako živopisne. Uvek ima mnogo lica, sve DŽenisino lice, okrenem se i mislim da je kraj mene, ali ona je mrtva. Ne mogu izbaciti te slike iz misli. No to lice nije nimalo sličilo mojoj DŽenis. Lice joj se tako brzo promenilo. Za života je imala jako lep osmeh. Obasjavala je svet - kaže David.
Razgovarao je s novinarima o eutanaziji i pitanju treba li da se legalizuje čin namernog prekida života radi otklanjanja boli i patnje.
- Voleo bih da vidim da to postane legalno ili da se barem o tome raspravlja, istraži mogućnosti. Znao sam da DŽenis necće biti bolje i kada nekoga toliko volite, a on vas otvoreno moli da mu prekinete život, donesete tu strašnu odluku da ga izbavite iz bede. DŽenis je bila u strašnim bolovima. Nedeljama je govorila: 'Dragi, ne mogu se više boriti. Želim da se ubijem'. Prolazila je kroz pakao. Nisam mogao da podnesem da je vidim takvu. Naravno, da smo imali novca i da DŽenis nije bila previše bolesna da bi krenula na put, mogli smo otići u Švajcarsku - istakao je David.
On je mislio na odlazak u tamošnju kliniku Dignitas, gde lekari pomažu ljudima sa terminalnim i teškim bolestima da izvrše samoubistvo, ali je trenutno na Kipru i u Velikoj Britaniji zabranjeno pomagati umirućoj osobi ili osobi koja ima akutne bolove da okonča svoj život.
DŽenis i Dejvid su bili rudari preko 40 godina u Elingtonu Kolieriju u Nortamberlendu. Dejvid je radio u rudniku od 15 do 55 godina. Potom su se preselili u Pafos 2001. godine.
- Bili smo tako uzbuđeni. Bilo je to kao beskrajan odmor. Najduži i najbolji koji smo ikada imali. Bio je to lep život. A te godine ne bih menjao ni za šta - kaže Dejvid.
Sastao se sa novinarima u hotelu Elisium, blizu njihovog prvog doma na Kipru. Hotel odiše posebnom atmosferom i tu su došli da slave, u restoran gde su posmatrali zalazak sunca nad plažom sa palmama. Kao takvu je video svoju ženu.
- Bila je zabavna, lepa, puna života - rekao je. Dejvid je upoznao DŽenis u svom rodnom selu Ašingtonu.
- Bio sam u lokalnom pabu i tamo sam plesao i pio. A onda mi je DŽenis rekla: 'Ti sediš na mom mestu.' Onda je rekla 'ajde da igramo' i posle toga smo bili nerazdvojni. Rekao sam mami: 'Upoznao sam najlepšu devojku koju ćeš ikada videti.'
Bila je tako lepa. Ja sam imao 18 godina, a ona godinu i četiri meseca starija. Zabavljali smo se oko tri godine, a onda smo se 1969. venčali. I naterao sam je da obeća da ćemo se, ako se svađamo, uvek poljubiti i pomiriti pre nego što odemo na spavanje. I radilo je 52 godine. Uvek sam joj bio veran i nikada nisam imao ni najmanji nagoveštaj ili sumnju da mi je ikada bila neverna - ispričao je David.
Ali prve godine njihovog braka bile su obeležene tugom. Izgubili su dva sina - jednog prevremeno rođenog, a drugog mrtvorođenog. Zatim se 1972. godine, na njihovu radost, rodila ćerka Lesli, njihovo jedino dete. On i DŽenis su želeli najbolje za svoju devojčicu.
- Radio sam sedam dana u nedelji da bih Lesli omogućio da završi fakultet. Ona je prva u porodici otišla da uči – kaže David.
2001. godine, Hunterovi su prodali svoju kuću u Ašingtonu da bi se trajno preselili u Pafos gde su uživali u životu.
- Išli smo na roštilj, istraživali ostrvo. Pomagao sam u italijanskom restoranu kao konobar, samo za pivo, a DŽenis je dolazila na obrok i piće. Imali smo puno prijatelja Kiprana. DŽenis je naučila grčki, znala je da govori, čita i piše - prisećao se David. Ali 2016. godine situacija se promenila i DŽenis se suočila sa zdravstvenim problemima.
Već je imala dve operacije kolena i slepog creva i okliznula se i slomila ključnu kost. Zatim, u leto te godine, Dejvid je doživeo moždani udar, ali se oporavio. Lesli, u Engleskoj sa suprugom i ćerkom tinejdžerkom, insistirala je da prestane da puši i pije alkohol, što je učinio da smanji šanse za ponovljeni moždani udar.
- Na jednom od mojih pregleda u septembru 2016. doktorka je DŽenis rekla: 'Izgledaš bledo. Jesi li dobro?' Testovi su otkrili da joj nedostaje gvožđe i prepisali su joj kurs dnevnih injekcija gvožđa na dve nedelje - objašnjava Dejvid.
Dalji testovi su otkrili teži problem za rešavanje. Dijagnostikovana joj je mijelodisplazija, redak oblik raka krvi u kojem koštana srž ne proizvodi zdrava krvna zrnca. Može se razviti u leukemiju. DŽenis bi do kraja života trebale redovne injekcije kako bi povećala broj zdravih krvnih zrnaca i otklonila simptome - umor, slabost, krvarenje, infekcije i bol.
Dejvid je naučio kako da daje ove injekcije. Ali kako njihovo zdravstveno osiguranje nije pokrilo cenu od 460 evra za četiri špriceva za injekcije dva puta nedeljno, odlučili su da prodaju svoj stan i presele se u seosko imanje kako bi finansirali njeno lečenje. Zatim je usledilo suđenje, zatvor i prateći troškovi. Danas, uprkos činjenici da je radio ceo život, David je skoro siromašan.
- DŽenis nije htela da proda naš dom i da se preseli. Plakala je, ali ja sam uredio novi dom i svidelo joj se. I bila je dobro, nije bila umorna kao na početku. Išli smo u Opštu bolnicu Pafos na nedeljne analize krvi i ako bi joj hemoglobin bio prenizak, povećali bi broj injekcija - kaže Dejvid.
Ali DŽenis se dobro sećala poslednje slike svoje starije sestre koja je umrla od leukemije 1987. godine.
- Bili smo sa njom pre njene smrti. Bijal je bila natečena i bez dlake, a oči su joj pokazivale užasan bol. Na kraju je umrla u bolnici, a DŽenis je rekla: 'Ako ikada dobijem ovu bolest, želim da mi pomogneš da umrem.' Ali tada nisam mislio da ću videti kako DŽenis pati. Nisam mogao da zamislim da će me moliti da joj pomognem da umre - kaže David. A onda je stigla pandemija i dodatno zakomplikovala situaciju.
- Zatvorena je lokalna bolnica koja je DŽenis snabdevala lekovima. Nisam mogao da dobijem recept od našeg lekara opšte prakse. Nastavio sam da zovem, ali bezuspešno. Niko se nije javio. Bili smo očajni, ali sve je bilo zatvoreno, zabranjeno i niko od lekara ili specijalista koji su lečili DŽenis nije proverio njeno stanje - objasnio je očajni suprug.
Dejvid se vozio po bolnicama, apotekama i lekarskim ordinacijama u mahnitom i neuspešnom pokušaju da nabavi lekove, ali prošlo je osam nedelja pre nego što je mogao da ih kupi. Do tada se DŽenisino stanje drastično pogoršalo.
- Činilo se da joj je postalo još gore nakon Kovida. Rekla je: „Muka mi je od života. Neću ozdraviti.' Dobila je transfuziju krvi koja je izazvala krvarenje iz nosa, a nuspojava injekcija bila je strašna dijareja. Nosila je pelene za odrasle. Bila je ponosna žena i bilo joj je strašno neprijatno, ali sam joj rekao da nemam ništa protiv da joj pomognem - ni malo. Kosa joj je opadala u pramenovima. Kada je imala poslednju transfuziju krvi, nisu mogli da nađu venu i stavili su joj iglu među prste. Plakala je, a njena ruka je bila ljubičasta. Rekla je da ne želi još jednu transfuziju krvi nakon toga. Imala je jake glavobolje, bljeskove bola i oslabio joj je vid. Bila je strašno umorna. Jedne večeri je rekla: „Ne mogu da se popnem uz stepenice“, pa sam je stavio na leđa i poneo. Posle toga, poslednjih šest nedelja, spavali smo na foteljama u dnevnoj sobi, jedno pored drugog. Držao sam je za ruku - opisao je David bolne poslednje dane.
- Jela je vrlo malo, rezance, supu, a kada je jela osetila je mučninu i morala je u toalet. Bol se pogoršao. Činilo se da je birala mesta na kojima je bila operisana. Koža joj je bila prekrivena ranama. Nije mogla da stoji. A onda je počela da me moli. Rekla je: 'Ne mogu više da se borim. Ne mogu da hodam, treba mi pomoć da odem do toaleta. Ništa neće biti bolje. Želim da mi pomogneš da umrem.' A ja bih rekao: 'Ne, ne. Ići ćemo polako, dan za danom.' Stalno sam razmišljao: 'Šta da radim?' Toliko sam je voleo i toliko je patila. Desetak dana pre smrti bila je histerična od bola. Opet me je molila da to okončam. Nadao sam se da će se predomisliti. Čekao sam čudo. Nikada nije došlo - prepričava Dejvid.
Bilo je to u ponedeljak uveče u decembru 2021. kada je Dejvid okončao DŽenisinu patnju tako što ju je ugušio i uzeo sve lekove na recept koje je mogao da nađe u kući.
- I ja sam hteo da se ubijem. Ostavio sam oproštajno pismo, ali se ni ne sećam da sam ga napisao. Ima delova tog dana kojih se ne sećam. Ali na sudu je pročitana poruka: „Moja žena je u velikim bolovima. Zamolila me je da joj pomognem, pa smo ovo zajedno napravili.' Znao sam da ne mogu da živim bez nje. Pa sam je poljubio i kada sam znao da je mrtva, poljubio sam je još jednom. Rekao sam, 'Zdravo draga. Vidimo se uskoro.' Imali smo izreku „Do sledećeg puta“. Bila je pomalo vidovita i verovala je da postoji drugi život. Bilo je neke magije oko nje - kaže David.
Priseća se sledećih koraka, kako je nameravao da se pridruži svojoj voljenoj DŽenis.
- Onda sam uzeo sve bočice sa tabletama u kući, tablete za krvni pritisak, lekove protiv bolova, sve što sam mogao da nađem i stavio u čašu i onda ih progutao sa punom flašom rakije. Nisam pio piće šest godina, od moždanog udara, i teško me je pogodilo. Stvarno sam želeo da umrem - priznao je Dejvid.
Pre nego što je to uradio, želeo je da se poslednji put čuje sa svojim bratom Vilijamom u Engleskoj. On je deset godina mlađi od njega. Pozvao ga je putem video poziva.
- Bili smo veoma bliski. Nisam želeo da zovem Lesli jer bi je ubilo da je znala šta sam uradio, ali sam nazvao Vilijama i razgovarao sa njim - kaže Dejvid. Ne seća se šta je rekao bratu jer su droga i alkohol uzeli danak, ali Vilijam je pozvao policiju u Mančesteru koja je kontaktirala Interpol, a on je potom alarmirao kiparsku policiju.
Vilijam je takođe kontaktirao Lesli, koja je pozvala Dejvida moleći ga da ostane živ za nju.
- Zaista te volimo, tata. Nije nas briga šta si uradio. Samo želim da budeš bezbedan - Lesli je plakala preko telefona. U roku od sat vremena, policija je stigla na Dejvidova vrata i njegov plan da se pridruži DŽenis je propao. Umesto toga, suočio se sa optužbama za njeno ubistvo.
(24sata.hr)
BONUS VIDEO:
