Početkom daleke 1997. godine, Ignjatović je progovorio za rubriku "Baksuz strana" časopisa "Sabor" i izneo upečatljive dogodovštine iz svoje mladosti. Kako se proveo kao frontmen "orkestra za izbegavanje", kako je krao auto od oca, i završio sa devojkom potpuno nag kraj reke - pročitajte u tekstu koji prenosimo u celosti:
"Zamalo da nadrljam na samom početku estradne karijere. Oduvek sam imao ludu i jaku želju da pevam. Bio sam vrlo mlad kada sam sa drugovima napravio orkestar. Bili smo željni muzike, dobrog provoda i uspeha. Danima smo vežbali i posle izvesnog vremena zaključismo da smo zreli za tezgu. Bili smo ubeđeni da nam se smeši fantastična budućnost i da ceo svet čeka samo na nas. Mislili smo, kada nas čuju, svi će morati da popadaju u nesvest!
Da nam je neko rekao da smo loš orkestar, mislili bismo da je lud! Samouvereni i hrabri, ubedismo vlasnika jednog kafančeta u okolini Kraljeva da mu samo mi falimo i da će mu se, uz našu svirku, promet bar udesetostručiti! Čovek poverava, verovatno zamisli pred sobom silne pare, i pristade da zabavljamo njegove goste. Sećam se, ceo dan pred nastup smo se lickali, doterivali i beskrajno divili sami sebi. A kad pade veče, nosevima parajući nebo, krenusmo na posao. Čovek nas je na sva zvona najavljivao, pa se sjatila gomila sveta da vidi to čudo od neviđeno dobrih muzičara. Nekako počesmo da sviramo... U stvari, zvuci koje smo proizvodili nisu mnogo ličili na muziku, a o skladu i uvežbanosti tu nije moglo biti ni reči. Gosti su nas zainteresovano slušali, valjda smo im bili zanimljivi. Počeše da naručuju pesmu po pesmu, a mi nijednu ne znamo! Uglavnom, to prvo veče se završi katastrofalno, iako mi ti odmah nismo shvatili. Mislili smo, gostima se sviđamo jer se nisu razbežali čim smo zasvirali...
Foto: Arhiv TV Novosti
Ni drugo veče ne poče ništa bolje. Opet oni navališe da naručuju pesme, a mi ih opet ne znamo! U stvari, sad kad se setim kako smo zvučali, dođe mi da puknem od smeha! Sve u svemu, gazda nam već posle dve večeri - dade otkaz! Na sreću, čovek je bio fin, pa nam diplomatski objasni da treba da potražimo neke druge poslove. Ipak, činilo nam se da je kraj sveta i da je naša muzička karijera završena za sva vremena.
Dasa na pozajmljenom motoru
Kao i svi klinci, uvek sam želeo da u kraju budem glavni dasa. Negde pred kraj osnovne škole, zaključih da nisam neki frajer kad nemam ni auto, ni motor, ni bicikl. Svuda sam morao da idem pešaka. U to vreme, moj brat od strica je bio u vojsci. Pre nego što je postao vojnik, ponekad mi je davao svoje motorče, da se provozam i da ošacujem klinke u kraju. Kad bih seo na to njegovo motorče, osećao bih se kao car. Ali otkad on ode u vojsku, ja zaboravih šta je vožnja. Dok je on vojevao, motorče je dremalo u stričevoj šupi, pod katancem.
Pročitajte još
Jednog dana, reših da ga pozajmim. Mislio sam, svi su na poslu, i u mojoj i u stičevoj kući i niko neće primetiti da ga nema. Odvalih katljanac i izvezoh lepotana napolje. Na sreću, bio je u voznom stanju. Sedoh na njega, pa pravo pred kuću moje tadašnje simpatije. Kad me vide "na konjčetu", ona se oduševi. Ih, kako me je samo pogledala! Moj ugled u njenim očima je naglo skočio. Ko da misli na to šta će biti kad familija vidi da nema motora!
Foto: Jutjub printskrin
Bogme, lepo smo se vozili. Obiđosmo celu okolinu, ja prikazah sve svoje vozačke sposobnosti, a onda devojčicu vratih kući. Bio sam oduševljen zbog onih njenih zadivljenih pogleda. Kad, iz daljine videh oca i strica. Spopade me strah. Bilo je dovoljno da otac ozbiljno pogleda, pa da premre od muke. Ošacovah dobro da li su moji naoružani motkama ili sličnim rekvizitima kojima bi me prizvali pameti. Za svaki slučaj, ostavih motor u grmlju, a ja zbrisah u obližnji šumarak. Čekao sam da svi polegaju, pa da se tek onda ušunjam u kuću. Malo je falilo da čekajući zaspim u sred poljane. Ali, mislio sam, i to je bolje od grdnje. Devojčici se vožnja dopala pa me je posle često zapitkivala gde mi je vozilo. Izmišljao sam da sam ga nekom pozajmio, da se pokvarilo i svašta još... Kasnije sam počeo od oca da mažnjavam auto. Imao je lepog, plavog "fićka". Otac dugo nije mogao da me uhvati u nedozvoljenim radnjama. A znao je za njih jer je primećivao da mu iz auta benzin misteriozno nestaje. Imao sam rezervni ključ od ulaznih vrata, a palio sam ga uz pomoć žica. Vozio sam komšinice, drugarice, stoperke. Sve je lepo funkcionisalo dok me jednog dana nije zaustavila milicija. Na sreću, bio sam sam u autu. Zatražiše mi dokumenta, a ja ih nisam imao. Ubeđivao sam ih da su mi ostala kod kuće, ali mi nisu verovali. Pripretiše mi da će me odvesti u stanicu milicije. Na sreću, naiđe moj tata, pa me izvuče... Joj, koji sam grdnju zaradio. Bilo bi mi lakše da sam dobio batine, ali više nisam bio klinac koga je otac mogao da tuče. Avanture oko "pozajmljivanja" su se završile kada sam odslužio vojsku i konačno kupio svoj auto.
Sami i goli
Često sam sa društvom išao na kupanje. Morava je svega tri-četiri kilometra udaljena od moje kuće i nije mogao da prođe letnji dan, a da se u nju ne umočimo. Ali, jedno kupanje nikada neću zaboraviti. Tek sam bio izašao iz vojske i više nego ikada, bio sam željan ludih provoda. Sećam se, okupilo se odabrano društvo. U društvu i moja tadašnja devojka. Dođosmo na plažu koja poče da se trese od našeg smeha, od naših dosetiki. Jedni su se kupali, drugi sunčali, treći pokušavali da pecaju, četvrti da se voze čamcem.
Posle sat-dva, moja devojka i ja rešismo da se iskrademo i da nedaleko odatle, oformimo sopstvenu nudističku plažu. Izvukosmo se neprimetno i niko u tom trenutku ne vide gde smo otišli. Nađosmo prikladno, usamljeno mesto i počesmo da se goli baškarimo na suncu. Em je zdravo, em... I tako, dok smo se mi zabavljali, društvo se prikralo i pokupilo našu garderobu. To primetismo tek kada je počeo da pada mrak. Počesmo da jurimo po plaži, ne bi li našli svoje krpce. Od njih, ni traga! Ni naših drugara nije bio nigde na vidiku. Šta žemo i gde ćemo onako goli?
Morali smo da čekamo da padne mrkli mrak! A onda se prikradosmo kući jednog mog drugara, koja je bila usamljena i mračna. Trebalo ga je dozvati, a da nas niko od njegovih ukućana ne primeti. Šta ćemo ako je negde otišao? Na sreću, posle nekih pola sata skrivanja po okolnom šiblju i žbunju, on se pojavio pred vratima. Istrčah brzo pred njega, onako go i u par reči mu objasnih celu situaciju. Smejao se kao lud. A onda je ušao u kuću i izneo gomilu krpica. U rekordnom roku se obukosmo i odahnusmo.
Umesto kući, odjurismo u kafić u kome smo se svake večeri okupljali. Kradljivci naše odeće bezbrižno su sedeli i pijuckali. Pridružismo im se, kao da se ništa nije desilo. Nismo spominjali njihovu vragoliju. Odjednom, jedan od drugara izvadi kupaći kostim iz dva dela i baci ga na sto. Nasta neopisiv smeh. Nisam se naljutio na drugare, a ni mojoj devojci nije bilo krivo što smo ceo dan bili sami i goli. Umesto da nadrljamo, sjajno smo se proveli!"
* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj članak je izašao u "Saboru", 6. januara 1997. *
Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".
Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".
