Tekst prenosimo u celosti:
Švajcarsku granicu prešao sam prvi put jednog prvog aprila, oko pet po podne. Vodič mi je jedino bila jedna karta Evrope. Najpre: Venecija, Milano, jezero Komo, prelep sunčan dan, i sad Alpi, o čijoj lepoti ne treba da govorim. Uživanje u punom smislu. Ali, negde predveče, u šumi, u planinskim usponima, ukažu mi se dva puta. Konsultujem mapu, i vidim da je jedan daleko kraći, te nastavim njim. U Arau, gradić kraj Ciriha, gde se održavao Mesec jugoslovenske kultura, trebalo je da stignemo, moj jedini saputnik Slobodan Ilić, šef orkestra Studija 4, i ja, još iste večeri.
Međutim, put je vodio uz brdo, sve više i više. Pala je noć, a onda je, kao grom iz vedra neba, počeo da pada krupan sneg. Sve je izgledalo još neverovatnije, ali i lepo. Sneg je padao, i padao, neverovatnom brzinom, te je po površini zemlje počeo i vidljivo da raste. Uspon se takođe povećavao, a serpentina do serpentine.
Spasonosni minuti
Nigde ni jedne svetiljke, dakle ni naseljenih mesta više. Bilo je već negde oko jedanaest uveče, i više nego očigledno da smo upali u bezizlaznu situaciju.
- Zavejaće nas - ponavljao sam.
Foto: D. Mišić
- To Švajcarci ne bi mogli sebi da dozvole - ponavljao je moj saputnik, bez predaha optimistički raspoložen, valjda da uteši i mene i sebe.
Ali, šta bi bilo da sve nema i svog kraja. Ugledamo svetlo i buldožer kako raščišćava sneg. Odmah zatim, uletimo, ni manje, ni više, nego u železničku stanicu. A u stanici voz, i to auto-voz. Kao po porudžbini. Kko mu je ostalo samo desetak minuta do polaska, ukrcamo se odmah i stignemo posle ponoći, tamo kud smo naumili. Tih deset minuta je bilo spasonosno.
Svu tragediju koja je mogla da nas snađe, mogli smo da pretpostavimo tek sutradan, gledajući televizijske vesti. Predeo kroz koji smo prošli i kroz koji je trebalo da prođemo, bio je prekriven snegom, visokim dva metra, iz kog su se jedva nazirali zavejani automobili.
Neobičan saputnik
S prijateljicom koja me je dovezla do aerodroma, sedeo sam u bifeu i ispijao čaj kad je dežurna službenica objavila polazak aviona Beograd-Split. Kako je preostalo još četrdesetak minuta, nastavimo da ćaskamo u dobrom raspoloženju jer je na pomolu bio lep dan. Bio je osmi mart i ja sam imao zakazan koncert u Splitu, u Domu JNA. U očekivanju drugog poziva vreme je prolazilo. Sasvim slučajno pogledam u sat i vidim da je do poletanja preostalo još samo pet minuta.
Skočim, za mnom i moja prijateljica. Dojurim do dežurnog na vratima za izlazak.
- Molim vas - rekoh u panici - avion za Split, kad poleće?
- Samo što nije - odgovori hladno.
Foto: Jutjub printskrin/volim pesme
- Ali, drugi i treći poziv nisu objavljeni...
- Jesu, jesu, druže, samo ih vi niste čuli - odgovori takođe hladno.
- Pa, dajte, pobogu, pustite me...
Otvarajući vrata, čovek pokaže rukom: - Upravo je uzleteo, eto, to vam je taj avion, za Split.
Ostao sam bez teksta.
- Koferi - pomislio sam, i pojurio dole gde sam predao prtljag. Čovek na šalteru, kad vide svu paniku koja me je snašla, reče:
- Smirite se, za desetak minuta imate avion za Šibenik.
Prihvatam spasonosnu ideju bez razmišljanja i tek u avionu za Šibenik, kad sam se smirio, počne ponovo da me kljuca neizvesnost oko mojih kofera. Bez njih nisam mogao da nastavim, a to znači da je bezvredno i to što putujem. Požalim se putniku pored sebe, a on mi reče: - Smirite se, za prtljag nema problema. Sad ću vam ja to srediti.
Gledao sam ga u čudu i pomislio da su počeli da mi se mešaju snovi i java. Ustao je i otišao do pilotske kabine. Vraćajući se, posle kraćeg vremena, reče mi: - Sve je sređeno sa splitskim aerodromom, prtljag će vas tamo čekati.
Kad je video kako i dalje piljim u njega s nevericom, doda: - Ja sam pilot, samo privatno putujem u Šibenik.
Žao mi je što sam mu ime zaboravio, ali njegov gest i njega pamtim zauvek.
I ono kasnije, odvijalo se na sličan način. Kad vam se na putu nađu ljudi koji su ljudi, problema nema. I vozač autobusa Šibenik-Split stao je, iako nije morao, pored aerodroma, tako da nisam morao da se vraćam. Mika i zbrka se tu i završavaju, čim sam u sobi za izgubljene stvari ugledao svoja dva kofera.
Smrtonosna kiša
Jedini put, za svojih dvadeset i pet godina rada na koncert nisam stigao za doček jedne Nove godine u Berlinu. Tad sam zbog magle na aerodromu presedeo, čekajući od pet ujutru do četiri po podne. Em sam propustio šansu da zaradim šest hiljada maraka, odnosno petnaest naših starih miliona. Tada je ta cifra značila još više. Em sam se osećao i moralno krivim, iako je bila viša sila u pitanju.
Taj nedolazak ostao je nepopravljiv, zauvek.
Foto: Reprint Sabor
Danas, upravo posle ovog razgovora, putujem da nadoknadim takođe jedan nedolazak na snimanje emisije "Selo veselo" u jednom selu nedaleko od Šida. Prvi bezuspešan pokušaj je učinjen petnaestog januara. Cela ekipa je tamo već stigla, samo smo Merima NJegomir, Dragiša Božić i ja krenuli Meriminim autom zakazanog dana predveče. Merima je vozila neuobičajeno polako pošto je bilo dosta snega, a i temperatura oko minus četiri. Negde posle Šimanovaca, udare krupne kišne kapi o haubu. Šalili smo se, i ne sluteći da moće i nešto neprijatno da nam se desi. I tako se, sasvim iznenađeni, zavrtimo. Okrenemo se za tristošezdeset stepeni, a pošto Merima nije smela da koči, kruženje se ponovi još pet puta. Ti trenuci bili su najduži u mom životu. Kad smo se posle šestog kruga zaustavili, gledali smo se zabezeknuti i prestravljeni, ne verujući da smo ipak među živima. A iza nas, slika - još stravičnija. Nekoliko manjih automobila, jedan kamion i jedan autobus, našli su se u gomilama, u kršu, na putu i pored puta.
Iako je smrtonosna kiša i dalje padala i ledila se na površini zemlje, skupili smo hrabrosti i seli ponovo u auto. Uspeli smo čak i da se odvezemo do prvog motela i tamo sačekamo nekoliko sati da se pospe so po putu.
Vraćajući se za Beograd, urezala mi se zauvek zapanjujuća i zastrašujuća slika kakvu nikad do tad nisam video. Kolona automobila duga oko pet kilometara, stajala je čekajući raščišćavanje krša i haosa koji smo izbegli jedino mi, jer smo, u stvari, bili čelo te kolone.
* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj tekst objavljen je 2. marta 1987. godine u "Saboru" *
BONUS VIDEO:
