Posle 12 godina uspešnog rada u Filadelfiji, stečenog poslovnog i društvenog ugleda, opet su ceo život „posložili“ u brod - „En Vera“ koji su sami gradili i „u veri“ zaplovili su ka Boki. Tu će i ostati, ali ne odričući se novih plovidbi.
Od Amerike do Boke Filipovići, a oboje su iz Srbije, plovili su tri i po meseca. Savladali su Atlantik i šest mora, oluje, uragan, sudar sa kitom, otkazivanje instrumenata u Bermudskom trouglu, uplitanje propelera u mrežu na sred okeana… O svemu, zadovoljni, usidreni u mirnoj zalivskoj vodi ispod Kumbora, pričaju živo, puni emocija i osmehnuti.
- U Ameriku sam krenuo za boljim životom, palmama, okeanom, morem. Hteo sam tamo gde je stalno leto, nisam krenuo za parama - objašnjava Peđa.
Pokrenuo je uspešan biznis sa jahtama, sam sagradio kuću, a Ela je u svemu bila bezrezervna podrška. Podržavala je i njegovu želju o plovidbi preko Atlantika, ali planiranu za desetak godina, pred penziju. Međutim, oboje su se suočili sa ozbiljnom bolešću i to je sve promenilo.
- Nijedan milioner pred smrt nije zažalio što nije zaradio još jedan milion, zažalio je što nešto nije uradio, jer sa sobom odnosimo samo sećanja. Tako je usledila naša odluka o prodaji kuće i polasku na plovidbu i to brodom koji je bio havarisan pa izvučen sa dna okeana, a onda je tokom dve godine Peđinog svakodnevnog dvanaestočasovnog rada, bio spreman za novu plovidbu.
- Najteže je bilo krenuti, ostaviti kuću, prijatelje, posao... Ali, ja sam pristala na to i po cenu da nam se nešto desi. Kad smo već zaplovili, nisam htela da napustim brod, mada smo isplovili kada je počela sezona oluja i uragana, a tokom tri i po meseca preživeli smo i jedno i drugo - nastavlja priču Ela.
Ela slikovito svedoči o tim „svađama“.
- Oblaci, oni koji nose grmljavinu i kišu jednom su nas potpuno zatvorili. Nismo mogli da izađemo. Peđa je sa palube vikao: zašto meni, dokle, a ja sam se kao i uvek molila i smirivala ga. A onda kao da je neko nožem napravio prolaz mi smo bezbedno izašli iz oblaka i nastavili plovidbu.
- Takve oluje mogu da unište sve uređaje na brodu pa bismo ih tada kao i telefone uvijali u aluminijsku foliju i skrivali u šporet,nastavio je Peđa. LJutnju i snagu kada se nađe u problemu objasnio je kao priliku da se dokaže, da potvrdi da se ne predaje, da ne odustaje od svojih zamisli i snova.
Tako je bilo i kada je na sred Atlantika zaronio ispod broda da bi oslobodio propeler u koji se zapetljala mreža, i kada su u Bermudskom trouglu otkazali svi uređaji a na kratko se začuo neki šapat i smeh… Elu je Peđa stalno savetovao da ako se njemu nešto desi ne sme za njim u more, da ga ne spašava već da produži dalje, da ne napušta brod. A Ela priznaje da joj je uz sve strahove najveći bio da ne ostane sama na brodu. Mada tu je bio i treći putnik, njihov pas Bobi.
Ovi hrabri moreplovci mislili su na sve, imali su votermejker koji slanu vodu pretvara u slatku i dovoljno hrane koju je Ela brižljivo konzervirala da dugo traje, tako da su na moru povremeno mirisali i uštipci i palačinke.
U snažnoj veri u sebe, u život, na brodu „En vera“ koji je pre plovidbe osveštan u pravoslavnoj crkvi, mirno su uplovili u Boku, a dan pre toga Peđina ćerka koja živi u Herceg Novom rodila je sina Petra.
- LJudske želje i snovi koje čovek ostvari stvaraju svet, ja želim da podelim svoje znanje sa mladima, želim da se oni otisnu na ovakve plovidbe, da prevaziđu strahove - poručio je Peđa.
Nema sumnje, Ela i on, nastaviće tako, čeka ih Beograd, osnivanje firme u Boki, plovidbe do Grčke, Turske, Venecije, neko seosko imanje koje bi oživeli…
Zdravlje, uspeh, mirne i srećne nove plovidbe Eli i Peđi čiji životni put i podrška koju jedni drugima pružaju svima može biti dobar nauk.
BONUS VIDEO:
