Na samom početku smo čuli kompoziciju "Emocije", prvonagrađenu na Republičkom takmičenju muzičkog stvaralaštva "Deca kompozitori" u izvođenju Đorđa Ilića, Andrijinog druga iz razreda. Koncert je završen Opelom u fis-molu Stevana Mokranjca, koje je otpevao hor učenika srednje škole sa solistom đakonom Nikolajem Vukovićem.
Prepuna emocija, svoje utiske nakon završenog koncerta sumirala je Andrijina mama, Suzana Stanković Čikić.
- Deca su svirala sjajno. Ja ove mlade ljude znam iz škole, preponosna sam što je moj sin Andrija bio njihov prijatelj. Hor je bio veličanstven i svi koji su bili prisutni mogli su da osete nešto lepo i dobro u vazduhu. Bilo je tu raznih emocija, ali ovi mladi ljudi su fantastično svirali.
Fotografija nasmejanog Andrije iznad bine posmatrala je sve prisutne, ali i kako su mnogi rekli, bodrila mlade muzičke talente koji su se te večeri okupili da mu odaju počast.
Foto: Printskrin K1
- Andriju sam mogla da zamislim na ovoj sceni sa njima. On je sa deset ili jedanaest godina prvi put svirao u ovoj istoj sali. Bio je izuzetno druželjubivo i energično dete, sa puno emocija, mnogo interesovanja. Povremeno sam gledala u njegovu fotografiju na ekranu iznad bine i delovao mi je kao da je ponosan na svoje prijatelje. Ta fotografija je sigurno, ja verujem, hrabrila sve ove ljude koji su bili večeras i nastupali za njega. Mene hrabri sigurno. Dobila sam stotine pisama sa raznih strana sveta u kojima piše da im je Andrija inspiracija... Pisma stižu i od odraslih i od dece i kažu mi da ih Andrija inspiriše da se trude i da naprave neke dobre stvari u životu. Andriji su stizala pisma na grobu od mladih ljudi iz drugih država, tako da ja verujem da ih inspiriše i podržava, a ja sam tu da budem tandem sa njim.
Suzana je otkrila da je ponosna jer tri muzičke nagrade nose ime njenog sina, ali i da bi volela da se to desilo za njegovog života.
Foto: D. Milovanović/printskrin K1
- Tri nagrade nose Andrijino ime, beskrajno sam ponosna i beskrajno tužna. Nadala sam se da će ovakve stvari doći mnogo kasnije kada bude dotakao svoju plavu zvezdu i ostvario svoje snove, ali sam ponosna na ono što je ostvario sa svojih četrnaest godina. On je živeo muziku, živeo je umetnost, on je voleo fotografiju. Tri nagrade nose njegovo ime, preponosna sam.
"Komuniciram s njim"
Iako te večeri posebno emotivna i ganuta gestom Andrijinih prijatelja i drugara, Suzana je sa svima razgovarala i za svakoga je imala lepu reč. Ipak, bol ne može tek tako da se sakrije, ali se ona bori kako bi bila primer svom sinu.
- Svi me pitaju kako uspevam, ali odgovor je iz ljubavi prema Andriji, to je moj jedini odgovor. LJubav prema svom sinu i želja da sačuvam ono što je on stvorio sa samo četrnaest godina i iz želje da podržim to što on inspiriše druge, kao što sam njega podržavala dok je bio živ. Na razne načine komuniciram sa njim. Prizovem sećanja, pogledam njegove fotografije. Nosim ga u srcu.
Suzana je otkrila da često ode do škole u kojoj je njen sin ubijen, jer tamo nisu ostala samo ona ružna sećanja i bol...
- Prolazim pored škole, ali je bolno. Jako bolno. Prođem da vidim njegovu fotografiju, sve fotografije. Pokušavam da prizovem sećanja kada je sa osmehom izlazio iz te škole. Prošlo je šest meseci, ali to je sve teško prihvatiti... Previše teško!
Zločin koji je potresao celu zemlju, region i svet počinio je neko kome je očigledno bilo sve dopušteno. Suzana kaže da roditelji moraju više da usmeravaju svoju decu kako ona ne bi otišla pogrešnim putem...
- Moramo se posvetiti deci, nije sve stvar vremena, nego i stvar kvaliteta, stvar požrtvovanosti. Moramo decu slušati, pratiti. Moramo ih podržati u mnogim lepim stvarima. Pokazati im šta sve na ovom svetu ima lepo. Moramo biti tu za njihove probleme i videti ih.
(Blic)
BONUS VIDEO:
