Odrastao u Obrenovcu, Nestorović je uvek rado govorio kako je bio izuzetno nemirno dete, dok su na njega najviše uticale njegove majka i baka, snažne i slobodoumne žene zbog kojih je, kako u šali kaže, "postao edipovac".
Poreklo te snažne energije kojom dr Nestorović kreira život postaje jasno kada čujete priču o njegovoj baki koja je iz Like u Obrenovac došla sa zavežljajem na leđima da bi pred Drugi svetski rat, uz neverovatnu volju i upornost, stvorila pravu malu poslovnu imperiju. Ista ta upornost i rešenost pa i spremnost na žrtvu vodile su je kroz rat kada je trebalo očuvati porodicu i spasavati živote.
Otac dr Nestorovića bio je trgovac i partijski sekretar, kome Partija nikada nije oprostila ženidbu sa lepom ćerkom fabrikanta.
Disciplina gradi karakter
Iako su ga oduvek više zanimale društvene nauke, posebno psihologija, upisao je prirodno-matematički smer u Obrenovačkoj gimnaziji, gde je i pored ogromne strasti prema muzici i sportu bio najbolji đak. Vojnički sistem koji je gimnazija nametnula svojim đacima ispostavio se kao plodonosan jer su iz tog perioda izašle mnoge uspešne generacije:
- Mnoge stvari koje ti u mladosti smetaju, disciplina koja se nameće ili odluke za koje misliš da te ograničavaju na kraju se ispostave kao dobre jer formiraju čvršći karakter - ispričao je dr Nestorović za Sensu pre par godina.
Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić
U gimnaziji se bavio sportom i uvek je zamišljao da će mu životni poziv biti muzika ili psihologija, ali kormilo u odlučivanju o daljem školovanju preuzeo je njegov stariji brat: u Branimirovom odsustvu predao je dokumenta za upis na Medicinskina fakultet i tako je naš sagovornik, hteo-nehteo, krenuo putem koji je izgleda morao da se desi.
Kako napominje, medicina mu je oduzela muziku i sport, to su žrtve koje je morao da podnese tokom školovanja.
Okružen snažnim, brzim i energičnim ljudima, ni on nije mogao da sazreva drugačije: "Dosta sam svestan svojih mana, znam da sam težak i pokušavam da ljudima oko sebe olakšam. Zbog svoje energije i prirode imao sam problema jer sam stalno ulazio u sukobe, ali bilo mi je i još uvek mi je nemoguće da ne ukažem na glupost i besmislenost jer te mane nisu bezazlene."
I u izboru specijalizacije kod dr Nestorovića brat je imao ključnu ulogu, te pedijatrija postaje glavni izbor: "Kada sam došao na pedijatriju, prvih sedam dana stalno me bolela glava jer ovde bez prestanka neko plače, uvek je neko komešanje i buka. Mislio sam da to neću moći da izdržim. Međutim, sada ne mogu da radim sa odraslima. Deca ne foliraju, ne pokušavaju da ostvare korist i imaju razvijenu empatiju. Sa njima je divno raditi, ona su otvorena i kod njih može da se primeni empatijski pristup. Zatim, deca veoma ozbiljno shvataju svoje lečenje: znaju dijagnozu i koju terapiju uzimaju. Često ih potcenjujemo, a zaista ne bi trebalo to da činimo."
Foto: D. Kujundžić/Tanjug
Kada je mišljenje drugih ljudi prestalo da vam bude važno?
- Pre nekih 15 godina imao sam zdravstveni problem i to iskustvo me potpuno resetovalo. Do tog momenta bio sam bezbrižno uklopljen u sistem koji je sjajna opsena jer nas rasterećuje obaveze da mislimo o sebi. Moj posao mi je okupirao ceo dan, sticao sam ugled i status, prihvatao ponude koje su mi omogućavale napredovanje. Puštao sam da me ljudi i okolnosti vode. A onda te život baci na početak.
Razboleo sam se i primetio da su nakon sedam dana ljudi prestali da me zovu, jer su ranije svi uglavnom nešto očekivali od mene. Mali je broj onih koji će vas pozvati da pitaju kako ste i da li vam nešto treba.
Prioriteti se u tim situacijama potpuno promene. Prestaješ da se vezuješ za spoljne oznake uspeha i statusa. Svaka ustaljenost u životnom koloseku udobna je jer ne zahteva hrabrost. LJudima se čini da su bezbedni u svojoj rutini i ne vole promene. Ceo život je zapravo borba protiv smrti: prvo se borimo ne misleći na nju, kasnije pokušavamo da je prevarimo.
Od tog reseta uveo sam dva pravila: ne provodim vreme sa ljudima koji mi ne prijaju, tzv. energetskim vampirima, i ne jurim ništa. Otkada sam prestao da jurim, sve je jednostavno došlo. Deluje kao da nemam nikakve strahove, ali nije sasvim tako samo imam osećaj da nije moj trenutak. Čini mi se kao da imam nekoga ko me štiti dok slušam svoju intuiciju.Takođe, rano sam naučio da nisam svemoćan gospodar medicinskog univerzuma, da ja ne krojim tuđe sudbine. Niko nema prava da ikoga otpiše i uskrati mu nadu."
Foto: A. Stevanović/Tanjug
Šta su za vas bile velike životne lekcije?
- Nažalost, velike životne lekcije uvek su tragedije, situacije u kojima nešto gubiš. Prvo je to bila smrt oca, hranitelja porodice. Gubitak oca i finansijske sigurnosti doneo je, recimo, prvu lekciju mladom čoveku, a to je da se broj onih koji vas vole znatno redukuje sa pogoršanjem finansijske situacije.
Strašna je pouka da u ovom svetu ljudi bez novca imaju malo prijatelja. Druga velika lekcija je smrt majke. To je na neki način označilo konačan raskid sa detinjstvom - ostao sam bez nekoga ko me uvek voli bezuslovno i predano.
Gubitak majke za mnoge je izuzetno težak, jer jedino majka za svaki naš postupak može da nađe opravdanje.
Treća situacija je rođenje moje ćerke, koja je na ovaj svet došla sa srčanom manom za koju niko u tom momentu nije znao koliko je ozbiljna. Rodila se u vreme najžešćih sankcija i prilike su bile poprilično beznadežne: želiš da izlečiš dete, ali ne znaš kako i od čega. To je bio izuzetno stresan period, ali se, na sreću, sve završilo dobro.
Dodatan pritisak je nastao kada je ustanovljeno da sin ima jedan oblik autizma. Bilo je potrebno mnogo upornosti, rada i snage da se i tom izazovu pronađe srećan ishod. Sve te situacije zahtevaju nov obrazac ponašanja, redefinisanje prioriteta.
Onog trenutka kada se nešto desi, čovek mora da se prilagodi, adaptacija je neizbežna. Radeći dugo sa pacijentima uočio sam nekoliko obrazaca ponašanja u sličnim situacijama. Mnogi pobegnu, naročito muškarci koji ženama prepuste brigu o bolesnom detetu uz konstantno nabacivanje krivice.
Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić
Druga grupa su oni koji se patološki vezuju za decu i zapostavljaju sve ostalo. Postaju potpuno slepi za spoljni svet.
Treća je, čini mi se, i najmanja a to su ljudi koji racionalno prihvate situaciju. Prilagode se i nastoje da izvuku najbolje iz onoga što se dešava. U svakom slučaju, reakcija mora da postoji, ali svaka situacija ima i dobru, i lošu stranu.
Dok sam bio mlađi, uspeh je bio ono što se vidi: napredovanje, novac, kola... Međutim, kada čovek sve to dobije, shvati da tu ne leži zadovoljstvo. Najviše sam sklon da prihvatim definiciju Vladete Jerotića da je pravoslavlje proces usavršavanja sebe. Svi mi imamo isti cilj: da postanemo najbolji što možemo.
Uspeh je da budeš pomiren sa sobom, da radiš ono što voliš i uživaš u tome i da imaš grupu ljudi koji te razumeju i sa kojima možeš da pričaš o onome što voliš."
BONUS VIDEO:
(Stil Kurir/Sensa)
