Mari En Bevan, rođena je u Engleskoj u istočnom Londonu 1874. Kada je počela bolovati od akromegalije, dobila je titulu "najružnije žene" na svetu. Rođena je u radničkoj porodici kao jedno od osmoro dece. Bila je medicinska sestra u jednoj bolnici, a u mlađim godinama je bila zdrava, jako lepa i atraktivna, i ništa nije naslućivalo šta će se dalje sa njenim izgledom desiti.
Prve simptome po počela da pokazuje ubrzo nakon udaje za Tomasa Bevana 1903. godine, sa kojim je imala četvero dece. Oduvek je htela da ima veliku porodicu, ali Tomas je iznenada umro 1914. godine.
Ubrzo nakon toga počela je da pati od akromegalije, bolesti poremećaja uzrokovanog time što telo proizvodi previše hormona rasta, koji vodi i do izobličenja lica, što je dovelo do njenog "ružnog" izgleda. Okrutno stanje je uzrokovalo i povećanje ruku i stopala. Takođe drastično se izmienio njen oblik lica, pri čemu je lice Mari An ubrzo postalo veće i muževnije.
To je neverovatno bolno stanje, pri čemu se i kosti i tkiva povećavaju velikom brzinom. Mučile su je strašne glavobolje i bolovi u mišićima i zglobovima. Nekada privlačna i slatka devojka izmenila je izgled do neprepoznatljivosti. Ovu bolest je danas moguće lečiti, međutim u to doba to nije bio slučaj.
Zdravstveni problemi Mari An u početku se nisu činili toliko ozbiljnim. Počelo je time što njen venčani prsten više nije mogao da stoji na njenom nateknutom prstu, a nedugo zatim povećao joj se i broj cipela. Ali kako su natečeni prsti i stopala bili prilično normalni nakon porođaja, kao i umor i problemi sa spavanjem, nije smatrala da se događa nešto neobično.
Lekari u početku nisu imali pojma šta se sa njom događa, ali kako je vreme odmicalo, tako su se javljali novi i veći simptomi. Ruke i stopala su joj postala nenormalno velika, lice se drastično menjalo, koža je bila deblja i grublja, a glas joj je bio sve dublji i hrapaviji.
Akromegalija, ono što je ova jadna žena imala je vrlo retko stanje, svake godine se dijagnosticiraju samo tri slučaja na milijun ljudi. To je benigni tumor hipofize koji dovodi do promene u mnogim tkivima i organima. Bolest se danas uspešno leči hirurškim putem, zračenjem hipofize, lekovima ili kombinacijom ovih metoda. Nažalost za Mari An Bevan, tada, početkom 20. veka za tu bolest nije bilo leka niti uspešnog lečenja, što znači da je bila osuđena da živi sa tim i podnositi sve simptome i bolove. NJena tada neizlečiva bolest postala je jedini izvor prihoda za udovicu i njezinu decu.
Nakon smrti supruga više nije imala novca da prehrani sebe i četvero dece pa je odlučila da iskoristi svoj izgled i prijavila se na takmičenje "Najružnija žena" u kojem je pobedila. Pojava Mari An izazivala je uvredljive komentare na ulici. Ipak, bez obzira na moralne probleme ruganja onima koji imaju manje sreće, ljudi su hrlili da je vide. Tokom godina bivala je ismejavana, vređana i ponižavana, ali je tako zarađivala za život. Novcem je osigurala deci budućnost. Uvrede su bile vredne njene boli jer su joj omogućile bolji život za nju i decu.
U to vreme, nije bilo zakona koji su štitili ljude od diskriminatornog postupanja. Vidno "unakaženu", niko nije želeo da je zaposli kao normalnu radnicu.
Godine 1920. angažovao je Sem Gumpert da se pojavi u emisiji "Dreamland". To je bio jedan oblik 'strašnog šoua', gde je provela većinu svog života, a sačinjavali su je ljudi s raznim bolestima i abnormalnostima kojima je cilj bio zabavljati mase. Tu su bili divovi, patuljci, bradata dama, debeli ljudi, sijamski blizanci, tetovirani mornari i drugi "čudaci"... Takođe je nastupala za Cirkus "Ringling Braders" do svoje smrti.
Emisije sa "nakazama" sežu još u 16. vek u Englesku, kada su deformisani ljudi odlučili da stanu na kraj svojim strahovima i javno istupe pred publiku. Ovakve predstave ubrzo su se proširile po svetu i postale zabava za celu porodicu, uključujući i decu.
Publika je u to vreme volela da gleda "nakaze" i smeje im se, a Bevan je bila jedna od uspješnijih zvezda predstava. Publika ju je obožavala. Ostatak života provela je u cirkusu u kojem su joj se smejali zbog izgleda, samo kako bi prehranila svoju porodicu. Nažalost, zbog bolesti nije dugo živela i umrla je 1933. godine u 60. godini života.
Izvor ovakve zabave proizlazi iz medicinskog neznanja tadašnjeg doba, kao i ograničenja u načinu da se iskoristi slobodno vreme. Već sredinom 20. veka, sa usponom kinematografije i porasta medicinskog znanja i nauke izgubio se interes za dotadašnje načine zabave.
Bevan je bila pacijentkinja poznatog neurohirurga dr. Harveja Cusinga, koji je tada pokušao da objasni ljudima da je okrutno ismevati njen izgled pa je 1927 godine. pisao časopisu "Tajm", koji je tada podrugljivo objavio njene fotografije. Ukazivao im je da kako ta nesrećna žena ima priču koja zahteva razumevanje i osećajnost a ne izvor podsmeha. Objašnjavao im je kako je ranije ta ista žena bila lepa i zgodna, dok nije postala žrtva svoje bolesti poznate kao akromegalija.
BONUS VIDEO:
