Nekoliko interesantnih priča o ne baš prijatnim doživljajima iz svog privatnog života Bekrajev je daleke 1991. godine izneo za rubriku "Baksuz strana" časopisa "Sabor". Tekst prenosimo u celosti:
Kao dečak sam bio toliko miran, stidljiv i tih, da je svako iole raspoložen za tuču, mogao da me prebije. Deca su, znajući da ako navale, neću pružiti otpor, na mene stalno kidisala, pa sam popio batina više nego vode. Sve dok mom ocu nije jednog dana prekipelo.
- E, sad sine, prvog koji te bude udario, udri i ti njega - reče mi.
Prva frka mi se desilo s mojim drugom Momirom. Očekujući da, kad me raspali neću mrdnuti, zaleti se, a meni pukne film pa ga na mrtvo prebijem. U kući je tim povodom nastalo pravo slavlje na kojem su svi ukućani najzad bili srećni što sam postao normalan po tom pitanju.
Foto: Petar Milošević
Bio sam, u stvari, toliko miran i plašljiv, da je prvih nedelju dana, kad sam pošao u školu, sa mnom išla i moja majka, i sve vreme sa mnom sedela u klupi. Danas sam sušta suprotnost. Verujem da su i mnogi drugi umetnici iz nekog kompleksa stidljivosti ili nečega sličnog, krenuli da se bave ovim poslom, kao ličnom terapijom.
Pročitajte još
Dešavalo mi se da nadrljam i na pozornici, pogotovu kad zaboravim ulogu, pošto u tim trenucima velike koncentracije i panike nisam nijednom uspeo da čujem suflera, makar on i vikao. Jednom prilikom toliko se sufler drao da su ga čuli svi gledaoci u sali, samo ja nisam. Izvučem se iz tog sosa sasvim jednostavno. Priđem sufleru tako da niko nema pojma zašto sam tu došao i lepo ga upitam: - Kako ide dalje?
Sećam se jedne proslave Titovog rođendana kad sam zaboravio tekst. Na toj priredbi u Domu omladine u Beogradu nije bilo suflera, i nije imao ko da mi pomogne. Tekst sam morao da prepričavam. Bio sam voditelj, a tekst koji je trebalo da izgovorim glasio je: "Mladi veruju da Boga nema". Umesto toga, ja sam sve vreme govorio: "Mladi ne veruju da Boga nema". Tako, sem što sam se zbunio i pravio kasnije mnoge lapsuse, mogao sam da nadrljam i gore jer bila su to opasna vremena, godine 67. i 68. kad sam još bio student.
Gusto je bilo i jedne noći kad me u planini zavejala snežna mećava. Išao sam autom u Paraćin gde me je ujutro čekalo jedno televizijsko snimanje. Prethodne večeri sam bio na snimanju filma "I bog stvori kafansku pevačicu", te sam, u škripcu s vremenom, putovao noću. Ti krajevi su inače poznati po jakin snežnim vejavicama. Čim sam izašao iz Negotina, snađe me nevolja. Auto mi stane. Bilo je oko ti po ponoći. Ostalo mi je jedino strpljenje, kao izlaz. Shvatio sam da moram da čekam da padne novi sneg, kako bih krenuo točkovima bez šlajfovanja. Uspeo sam posle nekoliko sati da se iskobeljam. Ali, taman kad sam mislio da je sa mukama završeno, kod mesta Izvora sam ušao u tunel koji je na kraju bio zaleđen. Okrenuo sam se za trista šezdeset stepeni i razbio auto. Na snimanje sam otišao autobusom. Pošto sam zakasnio, s tim snimanjem sam se "pozdravio".
Foto: Reprint Sabor
Pamtim i kako sam bio uhapšen pre pet godina u Americi. Odseo sam najpre u NJujorku, odakle je trebalo da otputjem u Toronto. Imao sam izvađenu i avionsku kartu, ali moj drug iz Toronta je, ne znajući za bar za moje planove, došao specijalno zbog mene u NJujork da me vidi. Posle je, normalno, bilo glupo da dozvolim da se čovek sam vrati autom te sam krenuo sa njim. Vozili smo se jednim lepim sportskim autom i novijim modelom "ford mustang". Moj prijatelj mi je ponudio da vozim pošto je bio umoran, ali me je upozorio da su propisi u Americi užasno strogi.
- Dozvoljena brzina je do pedeset milja na sat, i ako se ne pridržavaš pravila, odmah će te uhvatiti. Rigorozni su.
Međutim, put je bio toliko dobar za brzu vožnju, da nisam odoleo - vozio sam duplo više od dozvoljenog - 110 milja. Vozio sam tako prilično dugo i negde na pola puta ka Torontu, zaustavio sam se kod jedne benzinske pumpe da napunim rezervoar benzinom i da se malo odmorim.
Čim sam stao, zapištaše policijske sirene i tik iza mene zakoči jedan policijski auto. Izađe mala policajka, meni do pupka, sa dva pištolja u džepovima na kojima je samouvereno oslanjala šake.
- Uhapšeni ste!
- Polako - krenam kao nešto da joj objašnjavam, a moj drugar mi kaže na srpskom:
- Ne mrdaj, stavi ruke na volan, jer na svaki suvišan pokret može i da puca.
Foto: N. Paraušić
Onda nam ona naredi da pođemo za njom u policijsku stanicu. Pođemo mi tamo i uđemo u hodnik da sačekamo narednika. U međuvremenu su ulazili razni policajci i prijavljivali ubistva, na šta se niko naročito nije uzbuđivao. Ali, kad je ova moja policijska viknula da sam vozio 110 milja, oko mene se sjatila cela policijska stanica. Skupiše se da vide koje je to čudo prirode moglo da takav prekršaj napravi.
Dođemo kod narednika.
- Ko je vozač - upita.
- Ja - odgovorim.
- Svaka čast vozaču, a svaka čast i autu s takvim vozačem. Uhapšeni ste!
- Želeo bih da platim. Koliko kazna iznosi?
- Tako ne može. Morate u zatvoru prespavati noć. Danas je nedelja i sudija koji određuje novčane kazne ne radi.
Krenem da objašnjavam da nisam poznavao njihove zakone, te uspem da ga odobrovoljim. On mi odredi novčanu kauciju. Čim sam mu je isplatio, htedoh da izađem, ali mi komandir vikne:
- Stojte, još ste uhapšeni, sve dok vam policajac koji vas je uhapsio ne da dozvolu da napustite policijsku stanicu.
A ona je pobedonosno stajala blizu mene i na narednikove reči teatralno rekla: - Slobodni ste!
Na rastanku nam je narednik objasnio da vozača poput mene nije imao u svojoj policijskoj praksi od 1968. godine, otkad radi. Nastavili smo put prema Torontu. Ali, pošto su nam Nijagarini vodopadi bili usput, šteta bi bilo da ih ne vidim te svratismo do Nijagare. Kad smo se zaustavili kraj ograde pored koje se inače slikaju turisti, ugledali smo, umesto vodopada, samo maglu, i ni prst pred okom. Tako sam nadrljao dva puta o istom trošku.
* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj članak je izašao u "Saboru", 9. septembra 1991. godine. *
