Tužna i puna praznih tačaka bila je i ljubavna priča kompozitorove supruge Antonine Miljukove i Petra Čajkovskog. Porodični život razočarao je muzičara samo dve nedelje nakon venčanja, a on je pobegao u inostranstvo. Nikada se nije razveo od Antonine, iako je nije video mnogo godina. Na dan sahrane Čajkovskog, Antonina je došla na njegov grob i položila venac na spomenik sa natpisom: „Od njegove idealizovane žene“.
Foto: Vikipedija
I sama je umrla 24 godine kasnije u duševnoj bolnici.
LJubav je u životu Čajkovskog uvek zauzimala sporedno mesto. Priznao je da je, kada je prvi put seo za klavir, srce zauvek predao muzici, a znake pažnje devojaka (bilo ih je mnogo) prihvatao je uzdržano učtivo. Obožavaoci su mu punili kuću pismima, bacali zanosne poglede ka kompozitoru, a on je jednostavno video samo muziku.
Ali među obožavaocima muzičara bila je jedna žena koja je do kraja ostala verna sebi i njemu. Antonina Miljukova je primetila Čajkovskog dok je još studirala na Moskovskom konzervatorijumu. Pjotr Iljič je neko vreme radio tamo kao učitelj i, ne znajući, slamao je srca devojaka.
Foto: Profimedia
Antonina je čamila u neuzvraćenoj ljubavi prema Čajkovskom duge četiri godine, sve dok ga jednog dana nije ponovo srela. Shvatila je: nije mogla da propusti šansu i sve svoje ženske čari usmerila je na muzičara. Imala je hrabrosti, kao i lepote.
Pročitajte još
- Ali gde god da sam, neću moći ni zaboraviti ni prestati da te volim. Ono što mi se dopalo u tebi, neću naći ni kod koga drugog, i, jednom rečju, ne želim da gledam nijednog čoveka posle tebe.
Antonina je Čajkovskom rekla da je provela nekoliko srećnih godina pored njega u zidovima konzervatorijuma, ali on je se nije sećao. Odlučio je da pita više o devojci od svog prijatelja Eduarda Langera, koji je predavao Miljukovu klasu klavira.
Eduardo je poslao Čajkovskom jednu vrlo jednostavan, ali sveobuhvatan odgovor: „Budalo."
Ali ili je Čajkovski bio toliko neselektivni u ženama, ili je jednostavno voleo da sebi stvara poteškoće - odlučio je da rizikuje. Počela je prepiska između njega i Antonine, a zatim se glatko pretvorila u sastanke. Videvši da amorfni kompozitor neće preduzeti nikakve korake, sama Antonina ga je zaprosila.
- Ne mogu da živim bez tebe i zato ću verovatno uskoro izvršiti samoubistvo. Pa da te pogledam i da te poljubim da na onom svetu pamtim ovaj poljubac...
Kako god bilo, ideja je bila osuđena na propast. Čajkovski se nije odlikovao žarom i pažnjom, a Antonina je odrasla u porodici u kojoj su se njeni roditelji stalno svađali. Nije znala kako može izgledati porodična sreća.
Foto: Profimedia
Ono što je kompozitora privuklo devojci bile su njene plave oči i njeno veliko nasledstvo od deset hiljada - smešnog novca čak i u to vreme, ali on nije imao svoj.
Kompozitor nije rekao prijateljima o venčanju: na skromnoj i gotovo tajnoj ceremoniji prisustvovalo je samo nekoliko rođaka. Kasnije bi Antonina sestri napisala: sve je odmah pošlo naopako. Na venčanju parče ružičastog satena nije stavljano pod noge mladencima - loš predznak, a svečana večera je prošla u potpunoj tišini i više je ličila na bdenje.
Sam Čajkovski je venčanje nazvao „najstrašnijim danom u mom životu“. Nije mogao da nađe u sebi ni zrno ljubavi prema svojoj ženi, mrzeo je njenu porodicu i smatrao je glupom.
U mojoj ženi je želja da se ugodi stalno, uvek vidljiva; ova izveštačenost je veoma štetna za nju... I u njenoj glavi i u njenom srcu vlada apsolutna praznina; stoga nisam u stanju da okarakterišem ni jedno ni drugo.
Pjotr Iljič se žalio: još pre venčanja, Antonina je rekla da obožava i njega i njegovu muziku. Ali u stvarnosti se sve ispostavilo drugačije. Ona, diplomkinja konzervatorijuma, nije mogla da odsvira nijednu notu njegovih dela i nije bila zainteresovana za njegove kreativne planove.
Istovremeno je bukvalno ugušila svog muža svojom nežnošću, a kompozitoru se to činilo veštačkim.
- Trudila se da mi ugodi; jednostavno je puzila preda mnom; Nikada nije osporila ni jednu moju želju, nijednu misao, čak i ako se odnosila na naš kućni život. NJena nežnost je bila preterana. Ona nije prava hrana, ona je vrsta konzervirane hrane.
Svoju ženu je nazvao „čudnim “ i znao je da neće dugo izdržati sa njom. Kao rezultat toga, samo dve nedelje nakon venčanja, pobegao je u inostranstvo. Tako se njegov brak pretvorio u samo upis u dokumente.
U to vreme bilo je teško dobiti razvod - morali ste dokazati činjenicu neverstva. Da bi se zauvek rešio Antonine, kompozitor je bio spreman da inscenira preljubu i razgovarao je o planu sa prijateljima, ali Antonina nikada nije dala saglasnost. Nadala se do poslednjeg da će spasiti vezu: pisala je kompozitoru, priznala ljubav i molila ga da se vrati. Nikakvo ubeđivanje i pretnje nisu delovali na nju - čvrsto je odlučila da ostane supruga kompozitora do kraja svojih dana.
Pjotr Iljič je devojci obećao novčanu pomoć, bio je ljut što je uništio život i njoj i sebi, i dugo je sebe krivio za ovaj iznenadni i tako bolan brak. Čajkovski je mnogo putovao, a Antonina je postepeno poludela. NJeno ionako krhko mentalno zdravlje potpuno je poljuljano odvajanjem od voljenog.
- Nikad nisam sreo odvratnije ljudsko biće... Mrska mi je, mrska do ludila... Čak sam i plakao pred njom... ovo je odvratna kreacija prirode...
Nikada se nije vratio svojoj ženi, a 1893. je umro – izgoreo je za nekoliko dana. Veruje se da su mu u jednom od restorana u Sankt Peterburgu poslužili čašu neprokuvane vode: u to vreme u gradu je besnela kolera.
Pošto je potpuno izgubila muža, Antonina je postala potpuno nesrećna. Do kraja života sebe je nazivala udovicom Čajkovskog i svake godine je postajala sve luđa. Jednom, nakon raskida, napisala je Čajkovskom: „Obećavam da ću biti tvoj rob...“ I održala je reč.
Nakon smrti kompozitora, izlazila je sa različitim muškarcima i rodila troje dece od advokata Aleksandra Šlikova. Mrzela je majčinstvo i nije mogla da se nosi sa njim, pa je decu poslala u sirotište, gde su svi jedan za drugim umrli. I sama je lutala po zemlji. Nekoliko puta je Antonina želela da izvrši samoubistvo, ali svi pokušaji su bili neuspešni.
Poslednje godine života je provela u klinici za mentalno obolele, gde je uspela da napiše knjigu o svom braku sa kompozitorom. Čajkovski je do tada bio mrtav više od 20 godina, ali je nastavila da mu šalje pisma bez adrese, u kojima mu se obraća: „Petinka moja".
