Za one koji veruju u život posle smrti, postavlja se pitanje kako se stiže do zagrobnog života. Za Tibetance ova dilema je rešena u drevnoj praksi takozvanog sahranjivanja na nebu.
Naziv nebesko sahranjivanje je zapravo oksimoron jer se leševi u stvari ne sahranjuju, nego su ostavljeni na obroncima planina gde ih jedu lešinari ili Dakini (anđeli).
Običaj je poznat kao jhator ili "davanje milostinje pticama", potiče iz vadžrajana budizma, koji uči o transmigraciji duhova.
Telo se smatra samo posudom za dušu, a jednom kada je život istekao, nema potrebe da se telo čuva.
Jhator se pridržava budističkog učenja da je život nestalan i da su ljudi inherentno povezani sa svojom okolinom, prenosi britanski Metro.
Pročitajte još
Uključuje budistički etos velikodušnosti i saosećanja prema svim stvarima, uključujući životinje.
Foto: Jutjub printskrin
U jhatoru, tela se vraćaju prirodi, hraneći druga živa bića. Tibetanci smatraju lešinare svetim životinjama i oni imaju važnu svrhu u smrti - oni prenose duh na nebo gde čeka reinkarnaciju.
Tibet je region Kine, koji se nalazi među nekim od najviših vrhova Himalaja. To je udaljeno i divlje, a ujedno i jedno od najmanje istraženih mesta na zemlji. Tlo je previše kamenito ili zamrznuto za sahranu, a nedostatak drva za ogrev znači da se ne mogu napraviti ni pogrebne lomače da bi tela bila kremirana.
Sahrana na nebu je efikasan način za odlaganje ljudskih ostataka, iz duhovnih i praktičnih razloga.
Molitve i priprema
Prvih nekoliko dana nakon smrti Tibetanca, telo se drži kod kuće, umotano je u belu tkaninu i postavljeno u ugao kuće. Monasi se pozivaju da čitaju molitve u periodu između 24 sata i tri dana od smrti, za koje se veruje da oslobađaju dušu iz čistilišta.
Za tibetanske budiste, smrt je složeno, duhovno putovanje koje nema mnogo veze sa fizičkim oblikom, piše Metro.
To se doživljava kao putovanje od ovog zemaljskog života do sledećeg, sa ogromnim značajem koji se pridaje ritualu kako bi se osiguralo da duša može da se kreće po onome što Tibetanci nazivaju bardo ili prostor nalik snu koji se nalazi negde između smrti i ponovnog rođenja.
Kada dođe vreme za sahranu, kičma se lomi, a telo se postavlja u položaj fetusa kako bi bilo što lakše za transport. Bliski prijatelj ili rođak ima zadatak da odnese telo na durtro ili sveto mesto sahrane. Putovanje počinje sa izlaskom sunca i porodica se pridružuje, udarajući u bubnjeve i pevajući.
Foto: Jutjub printskrin
To je često veoma naporan put jer su mesta sahranjivanja udaljena i pusta, smeštena na strmim padinama, što jhator čini jedinstvenim izolujućim pristupom smrti.
Smrt i seciranje
Obično je samo porodicama dozvoljeno da prisustvuju sahrani na nebu jer se veruje da prisustvo stranaca može da ometa uspon duše na nebo.
Međutim, nedavni očevici sa Zapada sugerišu da im je dozvoljeno da gledaju uz obećanje da će se držati na distanci i da neće fotografisati.
Rođapas, ili razbijač tela, podiže telo na kamenu platformu. NJegov posao je upravo onakav kakav i zvuči. Oni seciraju telo kako bi lešinari koji čekaju mogli da pokupe meso, piše Metro.
Ponekad će majstor sahrane izvršiti ovaj obred, recitujući molitve, kao i lomljenje tela. Nakon toga spaljuje se kleka kako bi se privukli lešinari. Oni stižu u velikim jatima od nekoliko stotina pojedinaca i kruže iz tela pokojnika.
Rođapas tada počinje da radi, koristeći sečivo da razdvoji telo. Prvo uklanja i odbacuje kosu koja se ponekad zadržava i čuva u hramu. Zatim razbijač tela seče udove, skida meso sa kostiju i baca ga jatu gladnih lešinara koji se približavaju.
Foto: Jutjub printskrin
Iako zvuči kao jeziv posao, rođape imaju tendenciju da se smeju i šale dok rade jer se smatra da je opuštena atmosfera ključna u vođenju pokojnika iz ovog života u sledeći. Nakon obavljenog posla, on se povlači kako bi se lešinari okupili i uživali u telu.
Oni mogu da očiste telo od njegovog mesa za samo 15 minuta. Koristeći čekić, on razbija kosti, koje kombinuje sa tsampom, osnovnom tibetanskom hranom napravljenom od jakog putera i brašna, a zatim ih baca lešinarima.
Foto: Jutjub printskrin
Sahrana na nebu danas
Danas je sahrana na nebu zvanično priznata i zaštićena praksa, ali ona ima i svoje protivnike. Komunističke vlade Narodne Republike Kine i Mongolije osudile su ga kao sujeverje, a Kina ga je potpuno zabranila od kasnih 1960-ih do 1980-ih, piše Metro.
Iako je i dalje uobičajeno u ruralnim zajednicama, smanjenje populacije lešinara je otežalo sahranu na nebu, a ostaci lekova i hemikalija koji su ostali od savremene medicinske intervencije često odvraćaju one koji su ostali.
To je takođe skup ritual, zahvaljujući specijalističkim veštinama rođapa. Iz tog razloga, neke porodice se odlučuju za drugi oblik jhatora, gde se telo ostavlja celo i izlaže lešinarima uz malu dodatnu ceremoniju.
U urbanim sredinama, kremacija je sve poželjniji izbor.
Sahrana na nebu može u početku izgledati kao primitivan i dalek ritual koji nije relevantan ili poželjan na Zapadu, ali trend ekološkog sahranjivanja zaista raste.
U Velikoj Britaniji, kompanije kao što je Woodland Burials nude „ekološki prihvatljive, isplative i trajne alternative tradicionalnim sahranama i grobljima“.
BONUS VIDEO:
