Adrijano je na početku opisao kako je izgledalo njegovo detinjstvo, da je prvo pivo popio sa 14 godina, koliko je na njega uticalo to što mu je otac upucan u glavu zalutalim metkom, posle čega se njegova majka mučila da zaradi novac i obezbedi im da prežive.
Sam Adrijano je priznao da danas pije svakog dana i ističe da je to teško objasniti i ne voli da to objašnjava drugima.
- Pijem svaki drugi dan, da. A i ostale dane. Kako neko poput mene dođe do tačke da pije skoro svaki dan? Ne volim da dajem objašnjenja drugima. Ali evo jednog. Pijem zato što nije lako biti obećanje koje ostaje u dugu. A s godinama postaje još gore. Zovu me Imperator, zamisli to. Tip koji je izašao iz favele da u Evropi dobije nadimak Imperator. Kako to da objasniš, čoveče? Nisam to ni do danas razumeo. U redu, možda sam ipak uradio neke stvari kako treba.
Kako kaže, mnogi ne shvataju zašto je napustio svetsku slavu da bi sada sedeo u svom starom kraju i pio, kako ističe, do besvesti.
- U jednom trenutku sam to jednostavno poželeo, a to je odluka koju je teško povući - objašnjava Adrijano.
Pročitajte još
Foto: Profimedia
Zatim je odlučio da poveze novinara i pokaže mu svoj kraj u faveli, gde je sve i počelo, a potom je opisao i svog oca Mirinja.
Detinjstvo u faveli
- Obavestiću prave ljude da dolazimo. Danas ćeš razumeti šta Adrijano stvarno radi kad je sa prijateljima na jednom posebnom mestu. Bez gluposti ili lažnih novinskih naslova - prava stvar. Istina. Da bi ušao ili izašao iz Vile Kruzeiro, moraš da prođeš pored terena. Fudbal se nameće u naše živote. Ovde je moj otac bio zaista srećan. Almir Leite Ribeiro - možeš ga zvati Mirinjo, kako su ga svi zvali. Čovek s ugledom. Misliš da lažem? Pitaj bilo koga.
- Svake subote imao je istu rutinu. Ustajao je rano, pripremao svoj ranac i odmah hteo da siđe na teren. "Hajde! Čekam te, prijatelju. Idemo! Utakmica danas će biti teška", govorio bi. Naš amaterski tim se tada zvao Hang. Zašto baš taj naziv? Ne znam. Kad sam ja počeo, već se tako zvao. Dugo sam igrao u žuto-plavom dresu, iste boje kao Parma. Čak i posle odlaska u Evropu, nikada nisam napustio utakmice Varzea, kako ih zovemo u Brazilu.
- Vratio sam se 2002. godine na odmor iz Italije i nisam radio ništa drugo. Išao bih taksijem sa aerodroma pravo ovde, u Kruzeiro. Bože mili. Nisam ni kod mame išao pre toga. Sišao bih do podnožja brda, bacio torbe i popeo se vičući. Otišao bih da kucam na vrata kod Kačake, mog dragog pokojnog prijatelja, i kod Hermesa, još jednog druga iz detinjstva. Lupao bih na prozor, „Probudi se, skote! Idemo! Idemo!“ Žoržinjo, moj drugi veliki prijatelj iz detinjstva, pridružio bi se, i onda… Poludeli bi svi! Ostatak sveta bi nas našao tek posle par dana. Obišli bismo ceo kraj igrajući fudbal, samo se muvajući, od bara do bara. Ni mazga to ne bi izdržala - priseća se Imperator i nastavlja.
- Jedan od Hangovih rivala bio je Čapa Kuente. Čak smo igrali finale amaterskog prvenstva protiv njih. Tada sam već bio u Parmi. Otac me zvao svaki dan. "Već sam te prijavio za prvenstvo, sine. Momci se tresu. Već mesec dana im govorim, „Moj veliki momak dolazi.” A oni kažu: „To nije fer, Mirinjo.” Nije me briga. Ti ćeš igrati.“ Naravno da sam igrao!
Instagram printskrin/adrianoimperador
- Sa malom plastičnom čašom kole u ruci, jedino piće koje je voleo, moj otac je najavio startnih jedanaest Hanga. Sa ovim timom mogao bi igrati u Ligi šampiona. Dočaraću ti sliku. Vruće vreme u Riju, tipično za kraj godine. Glasna muzika. Samba. Goruće lepotice hodaju gore-dole. Nebeski oče, blagoslovi nas sve. Nema ničeg boljeg na planeti, brate. Pobedili smo u finalu. Vatromet širom favele. Pravi spektakl. Zaista neverovatno.
Osvrnuo se Adrijano i na momenat kada je prvi put počeo da pije i kada ga je otac video sa čašom piva u ruci.
- Na ovom terenu sam takođe naučio da pijem. Moj otac je bio lud, čoveče. Nije voleo da vidi ikoga kako pije, a kamoli decu. Sećam se prvog puta kada me uhvatio sa čašom u ruci. Imao sam 14 godina, a svi u našoj zajednici su slavili. Konačno su postavili reflektore na terenu Ordem e Progresso, pa su organizovali utakmicu s roštiljem.
- Bilo je puno ljudi, ta radost koja vlada, tipična za Varze. Samba, ljudi koji dolaze i odlaze. Tada još nisam pio. Ali kada sam video sve klince kako se smeju, rekao sam „aaaahhhh.” Nije bilo šanse. Uzeo sam plastičnu čašu i napunio je pivom. Ona gorka, tanka pena koja mi je prvi put prolazila niz grlo imala je poseban ukus. Otvorio se novi svet "zabave" ispred mene. Moja majka je bila na zabavi i videla scenu. Ćutala je, zar ne? Moj otac … Sveta majko.
- Kada me video s čašom u ruci, prešao je teren brzinom onoga ko ne može da propusti autobus. „Stani tu,” viknuo je. Kratak i jasan, kao i obično. Rekao sam, „O, ne.” Moje tetke i majka su brzo shvatile šta se dešava i pokušale da smire situaciju pre nego što se pogorša. „Hajde, Mirinjo, on je sa prijateljima, neće napraviti glupost. Samo se smeje, zabavlja se, pusti ga, Adrijano odrasta,” rekla je moja majka. Ali nije bilo razgovora. Stari je poludeo. Istrgao mi je čašu iz ruke i bacio je u kanal. „Nisam te to učio, sine,” rekao je.
- Mirinjo je bio vođa Vila Kruzeira. Svi su ga poštovali. Postavljao je primer. Fudbal je bio njegova stvar. Jedna od njegovih misija bila je da spreči decu da se upliću u stvari u koje ne bi trebalo. Uvek je pokušavao da ih usmeri ka fudbalu. Nije želeo da iko gubi vreme, a još manje da zapostavlja školu. NJegov otac je pio puno. Bio je zaista alkoholičar. Čak je i umro zbog toga. Zato, svaki put kad bi video decu s alkoholom, nije se dvoumio. Bacao bi čaše i flaše koje su bile ispred njega na pod. Ali nije bilo svrhe, zar ne? Onda je "zver" promenila taktiku. Kad bismo se opustili, izvadio bi protezu i stavio je u moju čašu, ili u čašu dečaka koji su bili sa mnom. Bio je legenda. Kako mi samo nedostaje...
Nastavio je Adrijano o svom ocu opširno da priča i dotakao se kako ga je zalutali metak na zabavi pogodio u glavu.
- Sve lekcije koje sam naučio od oca bile su takve, kroz postupke. Nismo imali duboke razgovore. Stari nije bio filozof niti davao moralne lekcije, ne. NJegova svakodnevna ispravnost i poštovanje koje su mu drugi ukazivali najviše su me impresionirali.
- Očeva smrt zauvek je promenila moj život. Do danas je to pitanje koje još nisam uspeo da razrešim. Cela muka počela je ovde, u zajednici koju toliko volim. Vila Kruzeiro nije najbolje mesto na svetu. Sasvim suprotno. To je zaista opasno mesto. Život je težak. LJudi pate. Mnogi prijatelji su morali da krenu drugim putem. Pogledaj oko sebe i shvatićeš. Ako počnem da brojim sve ljude koje poznajem, a koji su nasilno preminuli, ovde bismo razgovarali danima i danima... Neka ih Bog blagoslovi. Možeš pitati bilo koga ovde. Oni koji imaju priliku obično odlaze da žive negde drugde.
Instagram printskrin/adrianoimperador
- Mog oca su pogodili u glavu na zabavi u Kruzeiru. Zalutali metak. Nije imao veze s tim neredom. Metak je ušao u njegovo čelo i zaustavio se u zadnjem delu glave. Lekari nisu mogli da ga izvade. Posle toga, život moje porodice više nikada nije bio isti. Otac je počeo često da ima napade. Jesi li ikada video osobu koja doživljava epileptični napad ispred tebe? Ne želiš to da vidiš, brate. Strašno je. Imao sam deset godina kada je otac upucan. Odrastao sam gledajući njegove krize. Mirinjo više nikada nije mogao da radi. Odgovornost da izdržava kuću pala je potpuno na leđa moje majke. A šta je ona uradila? Suočila se s tim. Računala je na pomoć naših komšija. Naša porodica je bila tu da pomogne takođe. Ovde svi žive s malo. Niko nema više od bilo koga drugog. I čak i tada, moja majka nije bila sama. Uvek je neko pružao ruku pomoći.
- Jedan komšija se jednog dana pojavio s velikom kutijom jaja i rekao: „Rosilda, prodaj ih da skupiš malo para. Tako možeš kupiti užinu za Adrijana.” Ali ona nije imala novac da mu plati. „Ne brini, sestro. Prodaj jaja i platićeš mi kasnije.” Bilo je tako, veruj mi. Drugi komšija joj je nabavio bocu gasa. „Rosilda, prodaj ovu. Pola je tvoje, pola moje.” I tako je moja majka pokušavala da zaradi nešto sitno radeći svaki dan. Otac je ostao kod kuće. A moja majka se borila za oboje, dok me je baka vodila na treninge. Jedna od mojih tetki dobila je posao koji joj je omogućio da prima bonove za hranu. Davala je te bonove mojoj majci. „Rosilda, nije puno, ali je dovoljno da Adrjianu kupiš keks.” Bez tih ljudi ne bih bio ništa. Ništa.
Opisao je potom i svoju baku, kako su se kupali u faveli kofom u bari i da i dalje više voli takvo kupanje, nego bazen i more.
- Moja baka je živela ovde. Dona Vanda, kakva je samo ličnost bila. Već sam ti pričao o njoj, zar ne? „Adi-rano, sine moj! Dođi da jedeš kokice.” Baka ni danas ne ume da izgovori moje ime kako treba.
- Svakog dana kao dete provodio sam vreme u njenoj kući. Moja majka, otac i ja smo živeli u Ulici 9, koja je na vrhu brda. Želiš li da se popnemo i vidimo? Komplikovano je. Ima mnogo dešavanja. Bolje da ostanemo ovde dole. Favela ima određena pravila koja moramo poštovati.
- Kupali smo se u bari na kraju aleje. Bazeni u favelama su takvi, čoveče. Ako je vruće u južnom Riju, gde živi bogatiji svet, zamisli kako je u zajednici na severu Rija. Deca izvade kofu i rashlađuju se kako god mogu. Iskreno ću ti reći da i danas više volim to, znaš? U bazen, more i te stvari ulazim samo da glumim da pripadam bogatim krajevima. Ali zaista sam srećan kada se tuširam na krovu ili kada na sebe prospem kofu vode, kao što to radimo ovde u faveli.
Instagram printskrin/adrianoimperador
Vidis li pokret ljudi ovde? I buku? Čoveče, favela je potpuno drugačija. Otvoriš vrata i odmah naiđeš na komšiju. Ispružiš nogu i tu je vlasnik prodavnice, tetka koja prodaje krofne s kesom u ruci, rođak berberina koji te zove da igraš fudbal. Svi se znaju. Naravno, jedna kuća do druge, zar ne? To je bila jedna od stvari koja me najviše iznenadila kad sam se preselio u Evropu. Ulice su tihe. LJudi se ne pozdravljaju. Svi su odvojeni. Prvi Božić koji sam proveo u Milanu bio mi je baš težak, brate. Kraj godine je veoma važan za moju porodicu. Okupljamo sve. Oduvek je bilo tako. Ulica 9 je bila puna jer je Mirinjo bio čovek, zar ne? Tradicija je počela tamo. Za Novu godinu takođe, cela favela se okupljala ispred moje kuće.
Ispričao je potom Adrijano i kako je zapao u depresiju u Italiji, posebno tokom božičnih praznika, kada je jednom prilikom sam popio flašu votke.
Problem sa depresijom u Italiji, plakanje za Božić uz popijenu flašu votke
- Kad sam otišao u Inter, prvi zimski meseci me pogodili kao šamar. Došao je Božić, a ja sam bio sam u stanu. U Milanu je zima hladna kao led. Ta depresija koja udara tokom hladnih meseci u severnoj Italiji. Svi u tamnoj odeći. Puste ulice. Dani su veoma kratki. Vreme je vlažno. Nisam imao volju da radim bilo šta. Sve to u kombinaciji sa nostalgijom, i osećao sam se užasno.
Ali Sedorf je bio neverovatan prijatelj. On i njegova žena su na Badnje veče pripremili večeru za najbliže i pozvali me. Čoveče, ovaj brat ima nivo, stvarno. Zamislite božićnu proslavu u njegovoj kući. Elegancija koju moraš videti. Sve je bilo veoma lepo i ukusno, ali da ti kažem istinu, želeo sam da budem u Rio de Žaneiru.
Foto: Profimedia
- Nisam čak dugo ostao s njima. Izvinio sam se, brzo se pozdravio i vratio u stan. Pozvao sam kući. "Ćao, mama. Srećan Božić," rekoh. „Sine moj! Nedostaješ nam. Srećan Božić. Svi su ovde, jedino ti nedostaješ,” odgovorila je.
- Čuo se smeh u pozadini. Glasna muzika i bubnjevi koje moje tetke sviraju da se podsete vremena kad su bile devojke. Šta? One i dalje igraju kao da su na balu. I moja mama je ista takva. Scena mi se pojavila pred očima dok sam slušao buku preko telefona. Čoveče, odmah sam počeo da plačem.
„Jesi li dobro, sine?” upitala je mama. „Da, da. Upravo sam se vratio od prijatelja,” rekoh. „Ah, pa jesi li već večerao? Mama još postavlja sto,” reče ona. „Čak će biti i krofni danas.” Čoveče, to je bio nizak udarac. Bakina krofna je najbolja na svetu. Plakao sam kao dete. Počeo sam da ridam. „Dobro, mama. Uživaj onda. Lepa večera vam želim. Ne brini, ovde je sve u redu.”
- Bio sam slomljen. Uzeo sam flašu vodke. Ne preuveličavam, brate. Popio sam celu tu flašu sam. Napio sam se kao nikad do sad. Plakao sam celu noć. Zaspao sam na kauču jer sam toliko pio i plakao. Ali to je to, zar ne? Šta sam mogao da uradim? Bio sam u Milanu s razlogom. To je ono o čemu sam sanjao ceo život. Bog mi je dao priliku da postanem fudbaler u Evropi. Život moje porodice se mnogo poboljšao zahvaljujući mom Gospodu i svemu što je učinio za mene. I moja porodica je mnogo učinila takođe. To je bila mala cena koju sam morao da platim, u poređenju sa onim što se dešava i što će tek doći. To sam imao jasno u glavi. Ali to me nije sprečilo da budem tužan.
Zašto sam se vratio u favelu?
- Kada sam "pobegao" iz Intera i otišao iz Italije, sakrio sam se ovde. Kružio sam po kompleksu tri dana. Niko me nije pronašao. Nema šanse. Pravilo broj jedan favele. Drži usta zatvorena. Misliš da bi me neko odao? Nema šanse, brate. Ovde nema krtica. Italijanska štampa je poludela. Policija Rija je čak sprovela operaciju da me "spase". Rekli su da sam bio otet. Šališ se, zar ne? Zamisli da bi neko meni, detetu iz favele, nešto uradio ovde... Svi su me osuđivali. Sviđalo im se to ili ne, meni je bila potrebna sloboda. Više nisam mogao podneti da stalno gledam preko ramena u Italiji, pazim ko mi prilazi, da li je to novinar, prevarant, ili neko drugi.
- U mojoj zajednici, toga nema. Kad sam ovde, niko sa strane ne zna šta radim. To je bio njihov problem. Nisu shvatili zašto idem u favelu. Nije to bilo zbog pića, žena, niti zbog droge. Bilo je zbog slobode. Želeo sam mir. Hteo sam da živim. Hteo sam da opet budem čovek. Bar malo.
- Pokušao sam da uradim sve što su želeli. Pregovarao sam s Robertom Manćinijem. Dao sam sve od sebe s Žozeom Murinjom. Plakao sam na ramenu Moratija. Ali nisam mogao da ispunim ono što su tražili. Održavao sam se u redu nekoliko nedelja, izbegavao piće, trenirao kao konj, ali uvek bi došlo do pada. Iznova i iznova. Svi su me napadali. Nisam mogao više da izdržim.
- LJudi su govorili svakakve gluposti jer su bili postiđeni. "Vidi, Adrijano je prestao da zarađuje sedam miliona evra. Odbacio je sve zbog ovoga?” To je ono što sam najviše slušao. Ali oni ne znaju zašto sam to uradio. Uradio sam to jer nisam bio dobro. Trebao mi je prostor da radim ono što želim.
- Sada vidiš sam. Ima li nečeg lošeg u tome kako provodimo vreme ovde? Ne. Izvini što razočaravam. Ali jedino što tražim u Vili Kruzeiro je mir. Ovde hodam bos, bez majice, samo u šortsu. Igram domine, sedim na ivici trotoara, prisećam se priča iz detinjstva, slušam muziku, igram s prijateljima i spavam na podu. U svakom od ovih sokaka vidim svog oca. Šta više da poželim? Čak ni žene ne dovodim ovde. Još manje se petljam s devojkama koje su iz moje zajednice. Jer samo želim mir i da se podsetim ko sam u suštini.
Zato se stalno vraćam ovde. Ovde me stvarno poštuju. Ovde je moja priča. Ovde sam naučio šta je zajednica. Vila Kruzeiro nije najbolje mesto na svetu. Ali Vila Kruzeiro je moje mesto.
BONUS VIDEO:
