ТОЧКОВА ИСПОВЕСТ: О младости, крађама, редаљкама, тучама

Познаваци његовог лика идела имају обичај да кажу да је на домаћу рок сценудалеких седамдесетих донео, осим свирачке генијалности, и бандоглавост, која му је помогла да изгради име, каријеру и специфичан углед, али је у појединим тренуцима и штетила групи и музици, паможда чак и спречила да Смак досегне пун потенцијал.Последњих година, Точак се готово потпуно повукао из јавности, незадовољан смером у којем се музика последњих деценија развија. Ипак, он и његова дела ни данас не престају да буду актуелни. У наставку можете прочитати Точкову исповест о младости и одрастању у Чачку, коју су2001. објавиле &quot;ТВ Новости&quot;. У њој велики гитариста говори о годинама пре оснивањаСмака и младалачким искуствима која су га формирала као човека, али и као уметника:Фото: Архива ТВ НовостиШта ми је било, петнаестак година, када се битна ствар преломила у мом животу. Мој друг и ја кренули смо да крадемо. Било је то време шездесетих година када су у моди биле ситне крађе, обијања и крађе кола, којима су се мушкарци доказивали и укључивали у друштво одраслих. Нас двојица до тада смо имали неколико неуспелих крађа. Међутим, овога пута били смо решени да одемо у робну кућу да нешто украдемо. Мој другар је украо неку алатку, а ја сам за то време изигравао параван. После тога требало је и ја нешто да украдем. Није ми се нешто посебно крало, али ајде, рекох, ако је то услов да се докажемо. На другом одељењу, где су се налазиле потрепштине за кућу, одлучио сам да украдем сунђер. И, у тренутку када сам га стављао у џеп виндјакне, неко ме је шчепао за леђа и загрмео: &quot;Крадеш!&quot; &quot;Не&quot;, рекох, и почех у моменту нешто да лажем. Окренем се и видим огромног човека у сељачкој ношњи који ме је зграбио и говори ми како ће да ме води код шефа. И стварно, утом долази шеф робне куће. Повео ме је са собом у канцеларију и кренуло је такво шамарање какво до тада, а и никада касније у животу нисам доживео. Није ме тукао, само ме је шамарао. Било ме је стварно стид. Закључао ме је у својој канцеларији и припретио да ће да оде и зовне полицију, па да ће тако са рукама везаним на леђима да ме прошетају кроз град. Свашта ми је прошло кроз главу када је отишао. Био је то страх помешан са стидом.После петнаестак минута вратио се и поново ми ударио неколико шамара. Онда ми је рекао да ће да разгласи, пошто ме је претходно испитао ко сам и шта сам - познавао ми је целу фамилију - чији син је крао. Било ми је важно само да оцу не каже. Онда је рекао: &quot;Слушај, пољуби ми руку и закуни се да никада више нећеш красти.&quot; Урадио сам тако и после тога ме је пустио. Када сам изашао на улицу, био сам црвен као булка, али осетио сам да се нешто десило у мом животу, нешто што ме је заувек преломило. Никада после тога нисам украо ништа.Фото: Зоран Јовановић МачакСто метара даље мој другар ме је чекао, смејући се оном што ми се десило. Међутим, за разлику од мене, он је имао још озбиљних крађа. Чак је био у затвору, где је накнадно добио своју лекцију, коју сам ја добио на време.Када већ помињем то време, плус Чачак у којем сам одрастао, онда то дође као квадрат на изазов за нешто лоше. Знам многе вршњаке који су заглавили по голим отоцима, затворима, поправним установама, јер су у време првих кажњавања били малолетни.Рећи ћу вам шта је онда било у моди. Измишљена је мода гађања шампитама, па је на корзоу у Чачку све било бело. Две-три посластичарнице које су радиле нису могле да постигну да произведу толику количину шампита. Озбиљнији парови су се склањали, бежали одатле, млађи се гађали. Али, најстрашније што памтим из тог времена биле су редаљке. Један момак у друштву који је имао девојку повео би је у неки стан и тамо довео још неколико својих другара са којима је девојка морала да спава. Био сам згранут тиме. Познавао сам једног момка, који је изгледао безазлено, безопасно, чак врло симпатично, који би, када упозна девојку - а обично су то биле девојке са села, тек пристигле у град у школу - одмах кретао у акцију. Када она не да, он почне да плаче, па га она теши. На крају се смилује, а он по завршеном послу изађе и пусти своје другове. Знао сам још масу њих који су то исто радили. Нисам могао да учествујем у томе зато што сам био јако стидљив, вероватно због своје ноге. Сећам се једне такве редаљке у којој су учествовала њих дванаесторица. Седели смо у просторији која је била четири са четири, а ја сам свирао гитару. На крају су и мене терали, али нисам хтео. Спасао ме је један мој другар, зато што су остали помислили да бојкотујем друштво. Он ме је оправдао.Фото: Зоран Јовановић МачакКада помињем нека своја искуства из живота, сва су везана за период када сам први пут кренуо у град. До тада сам живео у неком другом свету, који су чинили моја улица, моји другови, а то је било нешто потпуно друго од онога што сам касније открио. Ми смо слушали о такозваним мангупима, али нисмо знали шта они раде. Мене су њихове глупости и доказивање, као и све моје вршњаке, фасцинирали, и хтео сам да то и сам доживим. Једном нам се тако десило да идемо из кафане у кафану и правили грдан рачун, који нисмо плаћали. Како смо мењали кафане, друштво се умножавало. Ваљда нас је неко пријавио, па је кренула општа бежанија. Пошто нисам могао да трчим, носили су ме. Када смо се исте ноћи, касно после поноћи, поново обрели на том истом корзоу, пришла су нам два човека, касније смо сазнали полицајци у цивилу, и питали некога од нас колико је сати. Наш другар Ропи рече им да је девет. Први од те двојице звизне му шамар и извуче пиштољ. И онај други посегне руком за пиштољем. Уплашили смо се јер нисмо знали да ли су криминалци или милиционери. Онда је тај први наредио свима да дођемо сутрадан код њега у суд. Ропи, који је био најбезопаснији од нас а зарадио је шамар, рекао нам је касније да му је сат стварно стајао на девет.Да не би све што смо доживљавали у оно време изгледало ружно, испричаћу вам и неке лепе догађаје. Мој другар и његов брат становали су пет метара од мене. Када су рано остали без родитеља, а имали су собичак, читаво друштво окупљало се код њих да би слушало, од 11 увече, Радио Луксембург. Чекали смо када ће топ-листа, да бисмо скидали одређени рефрен. Па, ако не скинемо добро, пропада цела ствар, па следеће вече поново. То је био једини могући извор информација, јер у то време нисмо имали снимке нити плоче... Наше радио емисије су тек биле у повоју. Седење уз радио, дуго у ноћ, било је занимљиво јер се станица губила, па једва чула, а ми смо се из петних жила упињали да нешто сазнамо. У то време имали смо на уму да треба да направимо бенд, а осим неких обичних акустичних гитара нисмо имали ништа. О бубњевима није било ни говора. Имао их је само један момак у Чачку, који их је давао, али под условом да он свира. Хвалио се како има електричне бубњеве. То је у ствари био добош са сијалицом са унутрашње стране, јер су некада на бубњеве стављане јареће коже, а не пластика као сада. Да би се кожа затегла, сијалица је морала да се укључи у струју и да сија петнаестак минута, све док се кожа не би затегла. Зато су то били електрични бубњеви.Фото: Зоран Јовановић МачакУ моје време момци су се доста тукли, па је стигла мода да се туку у главу. Њу је заменила мода ударања главом у олук. Када се враћамо кући касно, тај који то уме и може залети се и главом улуби олук. Тако је постајао шампион. Чак су и капије отварали главом, и један који је предњачио у томе налетео је на ексер, након чега је завршио у болници. Ја сам имао своју посебну дружину, коју су чинили љубитељи музике. Нисмо волели да се тучемо и крадемо. Уосталом, нисмо ни били конституције за то, али нас је у једном периоду ухватила црна фаза. Сада схватам да је она пресудно утицала на мој живот и стваралаштво. У дружини је било песника и сликара. Спонтано смо се дружили, облачили се у црно, а место наших излазака постало је гробље. Увече када не знамо шта ћемо са собом, организовали бисмо позоришне представе само за нас. Окупљали смо се код мене, пошто су моји родитељи били старији па су рано легали, и остајали до ситних јутарњих сати. Више наше куће постојало је насеље са доста кокошарника, одакле смо редовно крали по неку кокошку. Онда тако седимо целу ноћ, печемо кромпире и кокошку, једемо, пре тога играмо позориште, и тако до јутра, до седам сати. Када смо одлазили на спавање, радници су кретали на посао. То је трајало месецима. Дуго касније нисам могао да се навикнем да легнем рано, чак и данас имам навику да легнем у два, пола три изјутра. То долази од оног времена када смо буквално живели као слепи мишеви.Интересантна је музика коју смо слушали у то време. Мада су били јако популарни Битлси, Стонси, ми смо слушали неку другачију музику коју нико у Чачку нити је знао, нити је слушао, а касније су постале легенде попут Блек Сабат, Џетро Тал. Та музика имала је интровертан став према животу, звучала је крајње мрачно и унутрашње, а ми смо се идентификовали са њом. То је моја последња фаза у Чачку, која се завршила одласком у Крагујевац, када је кренуо мој нови живот са групом Смак.* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве &quot;Новости&quot;, а овај чланак је изашао у &quot;ТВ Новостима&quot; 18. априла2001. године. *БОНУС ВИДЕО:

ТОЧКОВА ИСПОВЕСТ: О младости, крађама, редаљкама, тучама

Vaš komentar

Top komentari

Zoran