"RAT NAM JE SVE ODNEO": Poreklo Milića - bio aristokrata

&ndash; Rođen sam 28. januara 1969. godine uOsijeku. Sećam se da je moje detinjstvo bilo vrlo mirno i sadržajno. Moji roditelji Stanko i Danka su mom starijembratu Ivanu i meni dali zadatke: imali smo školske obaveze, muziku i sport. Tu smo morali da imamo rezultate, a ostalo smo mogli da radimo šta smo hteli. Kroz celo detinjstvo osećao sam toplinu &ndash; i porodičnu i sredine u kojoj sam živeo. Osijek je kao grad sav zelen, ušuškan na obali Drave, i ta njegova toplina sve do danas tinja u meni. Početak mog rada bavljenja muzikom i pisanja poezije upravo je vezan za taj grad.Foto: Instagram printskrin/miligramofficial- Nisam se mnogopromenio od prvog razreda osnovne škole do sada. Kod mene je uvek bila prisutna svest da moram da dajem rezultate, a kako ću ih dati, bilo je na meni da nađem neki modus da to meni bude što lakše. Takav tip učenika sam bio i u školi.Uvek sam bio odličan đak, i u osnovnoj i u srednjoj, a kasnije i na fakultetu. Imao sam tu sposobnost da pronađem puteve, koji su uvek bili novi i inovativni, kako bi u školi bio bolji na što lakši način. Jako sam ponosan na moje drugove iz Osijeka, jer smo uspeli da od prvog razreda osnovne, pa sve do fakulteta i dana današnjeg ostanemo kao što smo bili u prvom razredu.Mi smo bili ekipa koja smišlja razne stvari, držali smo se zajedno i ta prijateljstva traju 40 godina&ndash; započeo je za Kurir.- Detinjstvo mi užasno mnogo znači i smatram da nas definiše naš bekgraund. Sve osnovne vrednosti koje se tada nauče ostaju za ceo život. Odrastao sam u lekarskoj porodici sa puno ljubavi. Moj otacStanko je bio vrhunski sportista&ndash; prvak države u rvanju i neuropsihijatar, kao profesor je držao katedru u Zagrebu 30 godina. Kao direktor je vodio dve klinike, a radio je i na sudu. Mama Danka je stomatolog, a tri godine stariji brat Ivan je neurohirurg, a inače je i pijanista.Foto: ATA images/A. Ahel- Mi smo bili jednafinansijski stabilna porodica, odrastao sam u stanu od 400 kvadrata u centru Osijeka, imao sam svoj park sa fontanom. Mami i tati je biloneugodno da uzmu nov sređen stan, pošto su došli iz Beograda, pa su uzeli jedan stari ruiniran, koji im je bolnica dodelila. Kasnije se ispostavilo da je taj stan bio banka u vreme Kraljevine Jugoslavije, samo moja soba jeimala 60 kvadrata. Tu je vladala neka pozitivna selekcija, to je bio grad za aristokratiju i za zabavu aristokratije, imao je najlepši konjički klub i parkove. Iz Pešte i Beča su ljudi dolazili da uOsijeku prave balove, da se zabave i provedu. Sociološke razlike su se primećivale i selektovale uglavnom na nekom intelektualnom nivou. Novac tamo nikad nije bilo sredstvo koje je određivalo nivo u društvu, meni je to ostalo i do danas.- Tada se dešava jedanmomenat 1989. godine, koji je bio presudan u mom životu,imao sam 18 godina. Moj prijatelj Tedi, koji se tada družio sa Goranom Bregovićem, odveo me je kod njega, kako bi mu pustili moj materijal. Vrlo dobro se sećam trenutka kada smo ušli u Goranov stan. Od nameštaja nije bilo gotovo ničega i sve to mi je izgledalo neverovatno kreativno. Materijal sam doneo na magnetofonskoj traci koja mi je, kada jeGoran rekao da je pustim, ispala, tako da sam je sledeća dva sata namotavao psujući sebe koliki sam baksuz. Ipak, uspeli smo da čujemo nekih desetak pesama, a Brega mi je rekao: &ldquo;Mislim da bi trebalo da nastaviš da se baviš muzikom.&rdquo; To mi je jako značilo tada.Foto: ATA images- Onako sam samcit u Beogradu, aimao sam sve u životu i to sam izgubio zbog rata, mislio sam da od toga nema ništa gore. Sve me je to jako potreslo, mada se to na meni nije videlo. I kad sam pomislio da nema ništa gore od toga, meni su dijagnostikovali malignu bolest. Ja 1992. celu tu godinu dana provodim uborbi sa bolešću, četiri-pet puta sam kolabirao, bilo je pitanje da li ću preživeti iako sam ceo život bio sportista, gimnastičar. Valjda je ta promena psihološki uticala na mene. To je za nas bilo strašno, u toj najgoroj situaciji u kojoj smo se našli, dešava se nešto još sto puta gore. Makar smo dotad svi bili živi i zdravi, a sad nema ni toga. Moji roditelji su tu odigrali veliku ulogu, ne pokazujući strah, gledali su na sve pozitivno i na kraju se tako i desilo - ispričao je Aleksandar Milić Mili.(Still)BONUS VIDEO:

"RAT NAM JE SVE ODNEO": Poreklo Milića - bio aristokrata

Vaš komentar

Top komentari

Rajko

Bravo