Masakr koji je '86 potresao celu Jugoslaviju

Krvava serija počela je ujutru 26. februara 1986. godine kad je na radnom mestu ukrao dva pištolja i automatsku pušku sa ukupno 400 metaka. Stražar Kazneno-popravnog zavoda iz Zenice potom je krenuo u celodnevni krvavi pir tokom koga je ubio devetoro ljudi.Matić, koji je tada imao 30 godina, nakon krađe oružja uputio se u 80 kilometara udaljen Doboj i pozvao zeta Dušana Popovića (32) da dođe kod njega. Posle svađe Matić ga je udario peglom u glavu, potom ga bez svesti umotao u ćebe, a onda ispalio četiri metka u njega.Vratio se u Zenicu i tu ušao u taksi Zorana Andrijaševića (28) koga je takođe usput ubio i telo bacio u korito reke Bosne. U kantini se potom našao s kolegom Azemom Rizvićem. Zajedno su pošli u susedno selo navodno kod nekih devojaka, međutim, Matić ga je, kad su izašli iz grada, ubio hicem u glavu. Uzeo mu je pištolj i telo ostavio u automobilu.Foto: Jutjub printskrin/DOSIJE BJU gradu je ponovo seo u taksi i zatražio od vozača da ga vozi u Vinkovce. Sve vreme je držao ruku ispod sakoa pa se taksisti učinio sumnjiv zbog čega je na pumpi zamolio prodavca da obavesti policiju.Patrola ih je zaustavila malo kasnije i zatražila da otvore gepek. Matić je otvorio vatru iz dva pištolja i na mestu ubio milicionera Stanoja Ilića (33) dok se drugi milicioner spasio čudom. Taksista je pobegao, a Matić se vratio u Zenicu i odatle vozom otputovao u Doboj gde je nastavio masakr.Tu se taksijem odvezao u selo Donja Koprivna kod Modriče gde je živela Smiljana Vasiljević (19). Jak i spretan, budući da je bio majstor karatea, Matić je iskoristio noć i preko krova se popeo na tavan, a odatle spustio u špajz. Prošao je prvo jednu, zatim drugu pa treću spavaću sobu i počeo da puca iz svojih pištolja i automatske puške.Istraga je kasnije utvrdila da je prvo poginula Smiljana. Zatim su ubijeni njen deda Milorad (68) i baka Smilja (62) pa majka Zorka (37). Svi su ubijeni na spavanju, a jedino je Smiljanin brat Milorad (18) pokušao da pobegne. Matić ga je stigao pred vratima, drškom pištolja ga udario u lice, a potom karate udarcem bacio na pod. Zatim ga je ubio jednim metkom. Od cele porodice Vasiljević spasio se samo otac Veljko jer je u tom trenutku radio noćnu smenu.Matić se potom peške uputio ka Doboju i usput u jednom selu zamolio da se odmori dok mu ne dođe autobus. Umoran, odmah je zaspao, a seljani do kojih je došao glas o masakru su ga savladali.U džepu su mu našli spisak osoba koje je nameravao da ubije. Pored zeta, taksiste Andrijaševića, kolege i porodice Vasiljević na njemu su bila još dva šefa iz KPD i jedan čuvar, ali i Smiljanin dečko.Lekari su kasnije veštačenjem utvrdili da je oboleo od paranoidne šizofrenije.Masovni ubica je upućen u bolnicu Okružnog zatvora u Beogradu gde je nakon tri godine od masakra dao prvi i jedini intervju za dokumentarac pod nazivom &quot;Treptači svemira&quot; reditelja Božidara Kalezića.- Sebe doživljavam i kao zločinca i kao bolesnog čoveka. Više se osećam kao bolesni čovek ipak. Često se sećam mojih žrtava i mislim na njih, kao da su tu oko mene i kraj mene, kao da živim s njima još uvek iako mnoge od tih mojih žrtava nisam ni poznavao, ni vidio nikada u životu, ali doživljavam ih sada kao da smo stari znanci - rekao je Matić i dodao:- Da vam pravo kažem, ja sam imao halucinacije u obliku gnjida, da me gnjide napadaju pa da sam se branio od njih pucanjem iz pištolja. Te gnjige su bile na osobama koje sam ubijao i skakale na mene i ujedale me. Ja sam se branio od njih pucanjem iz pištolja, pa su nastradale te nevine žrtve. Nisam mislio na te ljude tada uopšte, nisam mogao da razaznam te pojedinosti. Nisu mi se zamerile (žrtve) u životu, nisam imao ništa protiv njih, to je sve plod mašte bio i bolesnog uma - izjavio je Matić i nastavio:- Najviše se sećam te moje devojke Smiljane i zeta Dušana, njih mi je najžalije. Ne mogu da biram od njih devet koja mi je najžalija žrtva, ali svi su mi kao ljudi dragi i svih mi je žao ponaosob. Mladi su, nisu proživeli život.U tom trenutku, Matić se nada da će u jednom trenutku izaći na slobodu, možda čak i pre isteka 20 godina koliko mu je tada dodeljeno kao maksimalna kazna, ali smatra da je sreća što su ga uhvatili.- Ja se nadam da ću izaći nakon dvadesetak godina ovde na lečenju. Da vam iskreno kažem, ne planiram kada izađem neku porodicu i to, to nije fer od mene - da ja imam porodicu, a ljudi koje sam pobio da nemaju. Imao sam kod sebe automatsku pušku, dva revolvera i 400 metaka, i sigurno da bi pale još mnoge nedužne žrtve da me nisu uhvatili. To je bila sreća što su me uhvatili, jer moguće da me kasnije ne bi uhvatili živog - ili bih se ubio ili bi me ubili.Na kraju razgovora Matić otkriva da bi mnogo strožije presudio nekome kao što je on.- Da se to dogodilo nekome drugome, ja bih mu sigurno dao smrtnu kaznu, kao što bih i sebi presudio, jer zaslužio sam je u punom smislu. Ali, što je ispalo ovako, ja zaista nisam kriv, to su lekari odlučivali. Ja imam tu sreću što sam živ i pored toga šta sam učinio, i stvarno je lepo biti živ pa i ako imam ovu skraćenu slobodu - zaključio je u intervjuu Matić, koji se nedugo nakon toga u bolnici Okružnog zatvora u Beogradu obesio.BONUS VIDEO:

Masakr koji je '86 potresao celu Jugoslaviju

Vaš komentar

Nema komentara