"ЗОРАНЕ, НЕЋУ У ЦРНИНУ" Како је Мила сазнала за смрт сина?

СмртЗорана Ђинђића, једног од најпознатијих српских политичара, погодила је људе широм Србије. Прошло је више од две деценије, а успомена на њега данас је јача него икад.Пре много година, давне 2010. године, новинарка Тамара Никчевић, разговарала је сМилом Ђинђић, мајком премијера Србије др Зорана Ђинђића, па се тај интервју годинама препричавао по медијима.Једна верзија тог интервјуа објављена је 2015. године у недељнику Њузвик, а у њему и сведочење Миле Ђинђић опоследњем разговорукоји је водила са сином.Фото: Н. Фифић- Можда ће звучати чудно, али изгледа да је госпођа Мила Ђинђић, управо зато што пишем за &quot;сарајевске новине&quot;,овога пута одлучила да баш мени да интервју. &quot;Зоран је, душо, Босанац, као и ја. Тамо се родио...&quot;-објаснила ми је.- Хајде, дођите ујутро у девет -написала је тада Тамара Никчевић, новинарка Њузвика.- Део године проводим овде у Београду, а део у селу код Прокупља. Тамо имам кућу, башту. Засадила сам цвеће. Носим га Зорану на гроб и кукам: Е, мој сине, нисам га теби наменила... Не дај, Боже, да икада сазнате како је. Супруг није жив. Драго је умро у Прокупљу 2002, годину дана пре Зорановог убиства. Ипак сам га овде сахранила. Лежи на Бежанијском, а наш син Зоран на Новом гробљу. Никада једноме нисам отишла на гроб, а да истога дана нисам отишла и другоме. Драго је умро, убила га је кап дан после неког од Зоранових повратака из иностранства. Шта је мом сину то требало, хајде, реците ми?!Фото: Н. Фифић- Тог 12. марта била сам у општини, плаћала рачуне, неки порез. Иако су сви шалтери били затворени, видела сам да запослени седе и пију кафу... Зоран није подносио лење људе. Уживао је у раду, баш као и ја... Не успевши да платим рачун, на крају сам отишла код шефице службе да се пожалим. Проверивши нешто у компјутеру, прекорила ме је због тога што, рекла је, шест година нисам платила порез.&quot;Ни случајно!&quot;, планула сам. &quot;Госпођо, знате ли да би мој муж пре умро од глади него дозволио да не плати било који рачун. Био је честит, уредан човек.&quot;Цело јутро сам се тиме бавила. Дан леп, прави пролећни...- Сећам се да сам на крају свратила у стари &quot;Меркатор&quot;да нешто купим, а онда кренула... Била сам на вратима кад сам чула телефон. Сећам седа сам се стресла... &quot;Црна Мила, јеси ли видела шта ти је са Зораном?!&quot;- Назвао ме сусед из Прокупља коме сам неколико дана раније причала колико се бојим за Зорана. &quot;Укључи телевизор!&quot;, викао је. Имала сам шта да видим!Фото: Н. Фифић- Како то да сте сазнали од пријатеља из Прокупља, а да нико из владе није дошао да вам јави шта се догодило? Можда су и долазили, ко зна. Била сам вани, не знам... Одмах сам позвала момке из Зорановог обезбеђења и одјурила у Ургентни. Двориште је било препуно полицајаца.Сад му не требате, понављала сам у себи; кад је требало да га чувате, није вас било... Ушла сам. Доктор је одмах рекао сестри да ми да таблету за смирење. &quot;Нећу никакву таблету. Не треба ми!&quot;, одбила сам. Ушла сам у ону ледену салу у којој је лежао Зоран. Његова лепа глава... Очи затворене... Леп, а доле... Груди распукле... Срце му је било просуто на све стране... Стајала сам поред њега, грлила га, кукала... Поново су покушали да ми дају нешто за смирење. Нисам хтела...- Нисам хтела да дозволим да ми умањују бол. &quot;Нека боли!&quot;, викала сам. &quot;Побогу, убили су ми сина!&quot;Лежао је тако... Миран, чистог лица. Био ми је сав живот... Имам ја и Гордану, тачно је, али је Зоран био мој живот. Ружица је већ била код Зорана, пре мене. Кад сам изашла из сале, видела сам да разговара с Мијатом, доктором. После је отишла до прозора, гледала доле како се људи окупљају. Како може, помислила сам. Одоздо су вребали фото-репортери. Онда сам отишла...Код Ружице, у њихов стан. Плакала сам. Видела сам да су некима засметале моје сузе. Желела сам да вриштим јер сам знала кога сам изгубила. Кад сам јуче била на гробљу... &quot;Сине мој&quot;, кукала сам. &quot;Шта ћеш ту?! Више бих волела да си у оној &lsquo;мишјој рупи&rsquo;, само да си жив.&quot;- Милорад Додик је Зорана упозоравао на то да му спремају атентат, али... &quot;Шта хоћете?!&quot;, ругао се Зоран. &quot;Да се сакријем у мишју рупу, да побегнем, то желите?! Не пада ми на памет. Нека ме убију!&quot;Ето, био је такав. И тако, убили су га. Знам да су Зорана Ђинђића и други упозоравали на опасност. Био је тврдоглав и... Био је наиван, лакомислен, веровао људима. Бо је храбар. Веома храбар човек.Фото: Н. ФифићПоследњи разговор са Зораном- Сећам се, била је недеља. Пошла сам у купатило. Звонио је телефон. Вратила сам се, подигла слушалицу, али нисам препознала глас. &quot;Извините, с ким разговарам?&quot;, питала сам. &quot;Мама, ја сам, Зоран!&quot;, смејао ми се. &quot;Како то да ми не препознајеш глас?&quot;Почела сам да плачем.- &quot;Шта је, Зоране, са тобом? Како то звучиш? Кажи ми, сине, шта се догађа, шта ти је?&quot;Осетила сам да се спрема нешто страшно, али нисам могла ни да претпоставим да ће га убити... Молила сам га да се пази, подсетила га на то шта су покушали ономад, код хале Лимес... А он? Ништа. Слушао је, али ме није чуо. Као што ни ја више нисам могла да чујем њега. Никада! Увек је негде журио. &quot;Зоране, чувај се! Зоране немој ме обући у црнину, тек сам је скинула&quot;, било је последње што сам му тог дана рекла. &quot;Гордана неће преживети ако ти се нешто догоди.&quot;Није ме послушао. Вероватно није ни могао. Одавно су већ били одлучили да га убију. Тај прости, бедни наш свет који не воли паметне, оне што су изнад... Погледајте му само библиотеку! Е, мој Зоране...Оговарали су га, измишљали о њему свашта...Фото: Н. ФифићСећате ли се свог последњег сусрета са Зораном?- Не, не, не могу да се сетим... Знам само да сам га, кад је постао премијер, ретко виђала. Није имао времена, стално је негде јурио. Остали смо га жељни. Добро, виђам га на телевизији, тешила сам се. Умео је понекад да дође код мене на ручак, да доведе децу... Лука тренира кошарку, Јована учи... Дођу на ручак увек кад нађу времена.Фото: Н. Фифић- У Прокупљу сам му недавно сама подигла споменик. Где су ти његови велики пријатељи, где су &quot;саборци&quot;?! Неки су, ето, и дошли... Дошло је и много обичног света. Видим, плачу, жале... Иако Зорана нису волели док је био жив. Познавали сте, душо, мог Зорана, је л&rsquo; да да је био изузетан човек? Жао ми је само што је себе понизио, што је дозволио да тако оде, да га убију... Нека му је лака црна земља... То како су га убили, то је најгори злочин! Бедни, мали, неписмени људи! Убити такво чудо! Срце ме боли за овом мојом Горданом, црћи ће од туге. Ја сам јача, мајка сам, све издржим... Идем на гробље и... Свакога дана на његовом гробу нађем цвеће. Неко је јуче оставио кале. Четири беле кале... Као да је знао да их је Зоран највише волео.(Глоссy)БОНУС ВИДЕО:

"ЗОРАНЕ, НЕЋУ У ЦРНИНУ" Како је Мила сазнала за смрт сина?

Vaš komentar

Top komentari

Mumi