"USVOJENA DA BI BILI U NOVINAMA" Ispovest Petre Divac

Porodica Divac živela je u Americi, zatim u Šaniji da bi se u jednom trenutku preselili u Srbiju.Petra Divac, kao i njena braća išli su u inostrane škole, ali problem je nastao kada je došla u Srbiju u kojoj su deca u medijima videla da je ona usvojena.Tada se prvi put susrela sa lošim komentarima zbog kojih je plakala o čemu govori u emisiji&quot;Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović&quot;.Foto: ATA images- Išla sam u američku školu na Senjaku. Bila je mešavina i strana i naša deca - kaže Petra.Ona je tada bila već u pubertetu, promenila je sredinu, kontakte, kao i kulturološke obrasce.- Kulturološki mi nije bio mnogo veliki šok. Opet, mama i tata su nas pripremili, učili su nas našim vrednostima, ali i u školi opet nije mi bio mnogo veliki šok. Američka škola, opet engleski se priča, uči se na engleskom - kaže Petra koja je posle toga prešla u našu privatnu školu, kada je počela da razmišlja o svom identitetu.Foto: Printskrin Instagram/divaccp&quot;Prvi buling nije bilo pitanje već komentar da sam crna ovca u porodici&quot;Tada je bila sedmi razred.- Ja sam i dalje učila na engleskom, nego su deca iz novina znala da sam usvojena, pa su počeli da pitaju, da komentarišu o tome. Tada sam i počela da razmišljam o tome - kaže iskreno Petra Divac.Ona je zatim objasnila kakve su joj komentare upućivali.- Prvi susret nije bilo pitanje, već komentar da sam ja crna ovca u porodici, da moji roditelji mene ne vole, da me nikad neće voleti, da su me usvojili da bi njihov imidž u novinama bio što bolji, je l&rsquo;? To je za mene bilo jako bolno, zato što moja mama i moj tata nas nikad to nisu učili, uvek su nas učili da ljubav prevlada u svakoj situaciji. To je bio prvi moj susret sa bulingom i bilo je stvarno teško čuti to i to sam čula od nekoga da je rečeno za mene i razredna je mene pozvala je moju mamu i poslala me kući.Na pitanje da li je tada plakala Petra odgovara kratko:- Jesam, aha.Posle razgovora sa porodicom znala je uvek kome može da se obratiTada je prvo razgovarala sa razrednom.- Pa ja sam njoj rekla da sam čula taj komentar i šta se desilo jer ona je videla da ja plačem, nije znala šta je to prouzrokovalo. Malo smo popričali o tome i pitala je šta bih ja volela da se desi, pa sam ja pozvala moju mamu. I ubrzo posle tog razgovora kod kuće, na tu temu, sam znala da mogu uvek mamu, tatu, braću da zovem ukoliko se desi opet, ali isto tako sam znala kako da se suočim i sa tom decom koja mi kažu nešto - kaže Petra koja je poslala poruku kako se ona borila u tim trenucima:- Moja mama je ta koja je u tom trenutku sa mnom najviše pričala na tu temu, opet žena ženi ili žena devojčici i govorila mi je da uvek budem iskrena prema sebi. Šta osećam u tom trenutku, opravdano je, da li je bes, da li mi se plače, da li želim da idem kući, da li hoću da ostanem u školi&hellip; Kaže da je to skroz moja odluka bila. Ja sam to stvarno prihvatila kao da je ona najveća moja podrška u tom trenutku jer je bila spremna da sve učini, da se ja osećam dobro. Ja sam sa tom decom naučila da jednostavno sačekam par sekundi pre nego što odreagujem, što moj tata kaže da odbrojavam unazad od pet ili od deset, zavisi koliko me pogodi komentar. I nikada se ja nisam suočavala direktno s tom decom, nego odem i kažem razrednoj i psihologu, pedagogu, kome već, da sebi ne napravim problem.Petra smatra da svi koji se suočavaju sa nekim problemom mogu da primene model koji je ona primenila.- Ja mislim da jeste univerzalan i da može da se ne samo u trenucima bulinga, nego već i privatno ovako i na poslu ako se iznerviramo ili nešto da ne odreagujemo prebrzo, da se ne pokajemo da nešto kažemo što uopšte nismo ni mislili u tom trenutku. Mislim da to može da pomogne stvarno svima, pogotovo što ja sam uvek birala svoje reči kad se suočavam sa nekim ko je meni uputio još gore reči, zato što ja njima nikad nisam želela zlo, nisam želela ništa loše - priča Petra Divac.&quot;Znala sam da oni iz svog nezadovoljstva meni govore&quot;Danas, sa ove distance može da kaže šta se zapravo u njoj tada događalo.- Mislim da su se u meni, kao i u svakom detetu, tinejdžeru, borile dve strane, da odreagujem, da kažem nešto, ali onda se i borila u meni ta strana što me roditelji nisu tako vaspitali, da to uradim. Meni su tad već krenula da se javljaju pitanja, ali isto tako sam i htela da učinim, da naučim drugu decu šta znači biti usvojen, da ja nisam ništa drugačija od njih. Samo sam malo drugačije došla u svoju porodicu, ali opet isto me vaspitaju roditelji. Tako da, ne znam, ja mislim da je to...Petra je toj deci rekla da je voljena i srećna u svojoj porodici.- Jesam rekla sam, ali sam isto tako znala da oni iz svog nezadovoljstva meni govore - kaže Petra.Sa svojom porodicom otvoreno razgovarala o problemima koje je imala, a o tome koliko se često dešavalo da bude povređena kaže.- Pa ne mogu da kažem ni da je bilo baš često, ali u toku godine dešava se tri, četiri puta, ako ne i pet - kaže Petra.Pisala je sebi pismaKako objašnjava profesorka to su jake traume kroz koje je prošla. Delila je to sa porodicom ali i sama sa sobom.- Uglavnom sa članovima porodice, ko se u tom trenutku tu nalazio i mama me uvek učila, ako nešto o njoj ne mogu da kažem, da napišem pismo sebi pa i na papiru da ostavim sve što mislim - kaže Petra koja priznaje da je to pisanje pisama bilo veoma efikasno kod nje:- Meni se pokazalo baš efikasnim u tim nekim trenucima i bude mi smešno kad se vratim da pročitam šta sam napisala jer se i ne sećam da sam to uopšte osećala u tom trenutku.&quot;I dan-danas mi smeta kada piše: usvojena ćerka Petra&quot;Kod Petre se u tom periodu rodila znatiželja za mamom koja je rodila i tatom.- Pa jeste, to jesu ti trenuci, pogotovo što deca u školi su počela više o tome i da pričaju i da govore. Nikad ja to nisam krila i jednostavno je to bilo prihvaćenije ranije - kaže Petra, a na pitanje da li se kada o tome otvoreno priča oslobodi tenzije odgovara:- Pa ne, ja nisam nikad stvarno imala tenziju. Ja volim da pričam o tome. To jeste deo mene. Čak se i ponosim time što su moji roditelji učinili da su mi, da kažem, pružili život kakav jesu i što su mi i podrška i stvarno zato i sa njima najviše i pričam o tome. Oni su govorili da sam ja njihova, da uvek kod njih mogu sigurno i da se osećam i ostalo. Deca jednostavno nisu pitala, strana deca, nisu pitala da li sam usvojena, nego, kažem da sam iz Srbije, pa kao kako sam došla, reko, usvojena sam. Ali ovde opet medijski je bilo propraćeno, Luka, Matija, usvojena ćerka Petra. Uvek se to isticalo u novinama malo više, što meni i dan-danas smeta, što se tako piše, jer ja sam njihova ćerka, nema veze što sam usvojena.(Blic)BONUS VIDEO:

"USVOJENA DA BI BILI U NOVINAMA" Ispovest Petre Divac

Vaš komentar

Nema komentara