"Sa 3 god ubili su mi majku, a ja ostao živ u njenom naručju"

Bora Drljača preminuo je 11. oktobra u 80. godini života. Da je danas među nama, napunio bi 85 godina. Do poslednjeg daha borio se sa teškom bolešću i preminuo je u krugu najbližih. Bolovao je od melanoma, koji ga je na kraju i odneo. &quot;Proširilo se, otišlo na mozak&quot;, rekao je kroz suze njegov sin Vladimir tada.Foto: ATA images, V. DanilovImao teško detinjstvo&quot;Rođen sam u selu Donja Suvaja u Bosni, i to u najgore ratno vreme kada je narod bežao od neprijatelja da spase živu glavu. Preko šuma i gora su se ljudi sklanjali u Grmeč. Bilo je mnogo naroda, sela su bila prepuna ljudi. Nije bilo kao sada, sela pusta, a gradovi se popunjavaju.&quot;, govorio je Bora Drljača u jednoj od svojih poslednjih ispovesti krajem septembra 2020 godine.On je ispričao da je do pete godine bio dete rata, rodio se 1941. od maje Soje Gaković koja je imala 19. godina&quot;Kad sam imao tri godine, ubili su mi majku, a ja ostao živ u njenom naručju. Majke se ne sećam, ali po pričama ljudi, bila je žena heroj. Uvek sam patio za njom, a tada je bilo mnogo žena koje su rađale decu i kad ja zaplačem, ona koja doji svoje dete odmah me uzme u naručje i uvali mi sisu. Sisao sam mleko od jedno stotinu žena. Nisam imao majku, ali ljubav mnogih dobrih žena sam osetio. Pio sam stotinu raznih mleka i zato sam u mladosti i tokom života bio zdrav, pa me i dan-danas glas služi, kao i pre 50 godina&quot;, prisećao se svega Bora Drljača.&quot;Kada se rat završio 1944, to je bilo kada je potpisana kapitulacija, nekima je ostala kuća, a nekima izgorela. Moje ognjište je bilo uništeno. Otac je napravio kolibu, ognjište, a kada smo sišli sa Grmeča, mene su nosili u kolevci sa slamom. Kad su jednu noć naložili vatru, iz kolevke je izašla zmija! Pitaj boga koliko je dana ležala sa mnom. To su mi pričale babe. Mirisao sam na mleko i životinji je to prijalo. To je bila ona zmija koja nije opasna, nego čuvarkuća&quot;, pričao je on.Foto: ATA imagesOtac u Partizanima&quot;Otac Branko je bio u partizanima. Jedini školovan čovek u tom kraju i sa završenom malom maturom. Imali smo kuću koja je srušena za vreme rata. I ono malo para što sam imao sam uložio u obnovu. Maćeha Vukica je bila divna žena. Imam tri sestre po ocu s kojima sam u fantastičnim odnosima. Ali eto, kuća je ostala pusta i nema tu sreće jer niko tu više ne živi, obijaju lopovi i žive muke oko toga imam -pričao je on pre mesec dana i prisećao se svog detinjstva koje je bilo teško.&quot;Kao ratno siroče završio je u domu&quot;O tome nema šta lepo da se kaže. Puka beda i sirotinja. Pamtim dom po jednom profesoru koji me nije voleo i davao mi samo loše ocene. U sedmoj godini sam pošao u školu. Posle rata, dok se škola obnovila, ja sam pošao redovno, ali svi oni što je trebalo da idu u sedmi razred su sa mnom išli u prvi razred. Možeš da zamisliš, zreli ljudi idu u prvi razred. Kada sam završio četiri razreda, počela je osmogodišnja škola. Tada je bila oskudica sa nastavnim kadrom, prvi mi je učitelj bio Crnogorac. Peti razred se ukinuo jer nije bilo nastavnika. Išao sam pešice po 12 kilometara u jednom pravcu i u drugom. Šta da ti kažem, detinjstvo mi je bilo... nisam imao leba da jedem. Mnogo čeljadi je bilo u kući, a ako je za ručak ili večeru pasulj ili kupus, domaćica odreže parče slanine i da svakom ukućaninu po komad samo da podmažemo grlo&quot;, ispričao je za života pokojni pevač i otkiro da je tek po preseljenju u Bačku Topolu imao šta da jede.BONUS VIDEO:

"Sa 3 god ubili su mi majku, a ja ostao živ u njenom naručju"

Vaš komentar

Nema komentara