BIVŠA MISICA O BORBI S KANCEROM: "Možda neću uspeti"

Ivančicu Pahor (43) mnogi i dalje pamte kao jednu od najlepših žena Hrvatske - Mis turizma 2000. i drugoplasiranu Mis turizma sveta. No, iza te titule stoji mnogo više od lepote. Ivančica je žena koja je sama izgradila svoj život, istrajnošću, radom i neiscrpnom voljom. Nakon uspeha kao model, povukla se iz javnosti i posvetila se proučavanju istorije umetnosti, a pre skoro dve decenije pokrenula je sopstvenu kompaniju za proizvodnju ručno rađenog dizajnerskog nakita, danas najvećeg proizvođača bižuterije u Hrvatskoj - rezultat njenog talenta, vizije i neverovatne istrajnosti.Iza uspešne preduzetnice stoji njena najvažnija uloga, ona samohrane majke. Ivančica je pre 30 godina napustila rodni Martijanac i otišla u Zagreb, a onda se u jednom trenutku našla sama, sa malim detetom u naručju.- Bila sam bez ičega, sa malim detetom u naručju. Borila sam se za golu egzistenciju - priznala je svoj život pre preduzetničkog uspeha.Godinama je vodila pravnu bitku za alimentaciju, a najkorisnija osoba u njenom životu bila je njena majka, za koju kaže da je &bdquo;plemenita i dobrodušna žena&ldquo;. I upravo ta majka, ćerka Una i brat danas su stubovi njene najveće bitke do sada - bitke za život. Naime, pre nekoliko meseci, Ivančiću je, nažalost, dijagnostikovan rak.- Godinama sam osećala da nešto nije u redu, zdravstveni problemi koji su se postepeno pogoršavali: otoci i zadržavanje vode po celom telu, hronični umor, često crvenilo i osip, i gotovo potpuna utrnulost levog dela vratne kičme. Više puta sam završavala na hitnom prijemu; infuzija, kratko posmatranje i povratak kući bez konkretnih odgovora. Lekari su često bili brižni, ali nalazi nisu otkrili uzrok mojih tegoba i iscrpljenosti. Sve dok mi se u septembru nije pojavila velika kvržica na vratu.- Serija pretraga završila se rečenicom koja je sve promenila: &bdquo;Imate rak&ldquo; počinje svoju tužnu priču Ivančica, koja u svojoj borbi još jednom, sopstvenim izazovima, želi da pruži podršku ženama koje prolaze kroz istu ili sličnu borbu.I u trenutku kada je čula tešku dijagnozu, ova hrabra žena koja je sve u svom životu podredila ćerki i voljenima, nije mislila na sebe.- Prva pomisao je bila: Kako ću reći Uni? &ndash; seća se isprekidanim glasom.Una, njena lepa ćerka, sa kojom je proputovala pola sveta, njena je najveća podrška, ali i razlog zašto oseća najveći strah. Usledio je težak i iscrpljujući tretman. Hemoterapija traje i do deset sati. Neke od njih su joj oborile leukocite na tako nizak nivo da jedva ustaje iz kreveta.- Ima dana kada ne mogu da podnesem glavobolju čak ni uz najjače lekove. Ponekad me savlada tuga, osećaj da više ne mogu da izdržim. A onda se setim zašto se borim. Tuga i fizička slabost često idu ruku pod ruku sa osećajem bespomoćnosti, osećam se kao da je svet stao, ali onda se setim zašto se borim - kaže iskreno.U Rebru, gde se leči, dodaje, viđa ljude sa još težim dijagnozama, ali tamo nema žaljenja, kukanja ili žalbi, samo tišina, međusobna podrška, nada, tiho zajedništvo i zahvalnost za svaku novu priliku.&quot;Možda ću ipak izgubiti borbu&quot;Bolest je u njen život unela i nove rituale - strožu dijetu. Više zelenog povrća (posebno brokolija), sveže ceđeni prirodni sokovi, čaj od korena maslačka, suplementi za imunitet, pa čak i &bdquo;hladna kapa&ldquo; koju je iznajmila iz Engleske u pokušaju da spase gubitak kose.- Ovaj proces je zatražen i teško je reći da li će uspeti i možda ću je ipak izgubiti. Mnoge žene u mojoj situaciji kažu da je ovo trenutak koji su najteže izdržale, ali prihvatamo šta god Bog odluči - kaže hrabra lavica, ističući da su zbog niskih leukocita lekovi i dijeta ključni.Najviše je boli, kaže, to što zbog nje pate oni koje najviše voli. NJena 72-godišnja majka radi dvanaest sati dnevno da bi kuća i posao funkcionisali. NJen brat skače gde god treba. A njena Una, za koju joj srce najjače kuca, propušta predavanje da bi bila sa njom.- Umesto da uživa u zasluženoj penziji, moja majka neumorno radi prekovremeno da bi posao i domaćinstvo funkcionisali. NJen brat je često na terenu. Kada imam hemoterapiju, moja ćerka Una zbog mene propušta predavanja; majka dolazi uveče iz Varaždina da prespava kod mene i vraća se na posao ujutru. To je ono što me najviše pogađa, ne toliko moja bolest, koliko to što vidim kako moji voljeni pate i koliko se žrtvuju da bi meni bilo lakše. Molitva je ono što nas drži zajedno - kaže Ivančica, koja se, uprkos svim izazovima koje joj bolest donosi, suočava sa vođenjem posla koji je bukvalno izgradila &bdquo;od nule&ldquo;, na suzama i trudu cele svoje porodice, a koji sada održava zahvaljujući natčovečanskim naporima svojih najmilijih.Ipak, usred svega toga, Ivančica je pronašla izvor snage - veru. Ona kaže da je vera ono što ju je naučilo da oprosti, otpusti i krene dalje I zato je odlučila da podeli svoju priču.- Bolest nije sramota. I nije kraj. Ona je teška i brutalna, ali i prilika da se povežemo, da pružimo ruku jedni drugima. Ako moj put pomogne samo jednoj osobi da se ne oseća sama, već sam učinila mnogo - zaključuje Ivančica za 24sata.hr.BONUS VIDEO:

BIVŠA MISICA O BORBI S KANCEROM: "Možda neću uspeti"

Vaš komentar

Nema komentara