"SVI VIDE 4 SLOVA, A NE VIDE KRST": Najčemerniji srpski greh

Vladika Nikolaj Velimirovićjednom prilikom mnogima je otvorio oči govoreći o najmračnijem srpskom grehu.- Najčemerniji srpski greh - nesloga. Mnogi zaboravljaju da su četiri slova S ispisana okolo krsta. U krstu je sloga, a ne u slovima. Kada bi svi Srbi to znali i krstu se poklonili, brzo bi se složili. Ali mnogi vide četiri slova, a ne vide krst. Krst stvara slogu, a sloga Srbina spašava - objasnio je vladika.U prilogu o Nikolaju Velimiroviću objavljen u Dijaspori, broj 50 za 2006. godinu &quot;Besedništvo koje nadahnjuje i oplemenjuje&quot; vladika je govorio o &quot;najvećem srpskom grehu&quot;.Foto: Vikipedija&ldquo;Jednom prilikom sam sedeo sa svojim dugogodišnjim prijateljem, izuzetno obrazovanim i duhovno iskusnim čovekom, vladikom Srpske pravoslavne crkve. Kao i uvek, čitav naš razgovor je imao tih i svečan karakter. Bez mnogo reči, sa dugim periodima ćutanja, u zajedničkom osećanju težine vremena u kome živimo.Pred zidovima ispunjenim knjigama i ikonama, pod prigušenim večernjim svetlom, čitav ovaj nesvakidašnji razgovor sveo se na zajednički pokušaj našeg odgovora na jedno podjednako komplikovano koliko i tajanstveno pitanje. Rekli bismo pitanje svih pitanja: koji je to najveći, onaj prvorodni srpski, greh?Da, zaista, koji je to najveći naš greh? Iz koga se kasnije šire i umnožavaju svi ostali naši grehovi, mane i nedostaci. Koji prethodi svakom srpskom stradanju, svakom našem padu i svakoj propasti.I razgovor se tako pretvorio u veliko i strašno podsećanje na sve ono što nam se dešavalo.Pred mirnim pogledom mog ćutljivog sagovornika, ja sam polako nabrajao užasne scene našeg pada u istoriji. Jednu po jednu.Kao na ispovesti, ređao sam strašne scene krvavih stratišta i narodnih zbegova.Sećao sam se svega onog što mrzne srce i ledi dušu.Sećam se kumovske sekire; sećam se oficirske sablje koja seče dojke srpske kraljice; sećam se krvavog noža kako se u Topčiderskoj šumi nemilosrdno zabija i kasapi lice najplemenitijeg vladara naše moderne istorije; sećam se prosjaka i bogalja sa najvišim vojnim odlikovanjima posle svakog srpskog rata; sećam se budućeg srpskog vojvode Živojina Mišića kako zalaže kod poverilaca sve što ima, čak i svoj šinjel (pošto je kao obrenovićevac izbačen iz vojne službe); sećam se najveće junakinje Solunskog fronta, besmrtne Milunke Savić (nosioca Karađorđeve zvezde sa mačevima, medalje Obilića i dva ordena francuske Legije časti) kako posle Prvog svetskog rata radi kao čistačica i kleči pored kofe sa prljavom vodom samo da bi ishranila svoju porodicu &ndash; u istoj onoj kraljevini u čijem je oslobođenju onako slavno učestvovala, prerušena u muškarca, višestruko ranjavana&hellip;Sećam se pravoslavnih crkava podignutih u vazduh srpskom rukom; streljanja Hristove ikone; ugašenih krsnih slava; zabranjene ćirilice; prećutanog Jasenovca&hellip;Sećam se svega što inače pokušavamo da zaboravimo, svega onog što nas prati kao demonska senka, udobno smeštena između redova naše istorije&hellip;Trebalo je podneti sav ovaj odjednom oživljeni užas.Dugo ćutanje. I jedva savladan, teški uzdah pokajanja za sve ono što su najgori među našim precima radili svojoj rođenoj braći, svojim kumovima, prijateljima, vođama, vladarima&hellip;Gospode Isuse Hriste, sine Božji, pomiluj nas grešne! Pomiluj nas, Blagi!A posle molitve, pokušali smo da nekako rastumačimo ovaj jezivi haos bezumnih, neljudskih grehova našeg naroda.I probao sam. Nabrajajući redom: greh očeubistva; izdaju; samovolju; sebičnost; pohlepu; nepoštovanje svega velikog i zaista vrednog&hellip; Moj ćutljivi, mudri sagovornik podsetio me je da su ovo &ldquo;samo odblesci nečeg starijeg od svega nabrojanog&rdquo;. Da postoji prauzrok čitave ove tužne hronike naše sramote i beščašća. I da je &ldquo;ovaj strašni greh vešto prerušen u jedan naizgled sasvim bezazleni oblik&rdquo;. U nešto što nam se i ne čini kao greh. Otkrio mi je, u jednoj jedinoj reči, suštinski razlog svih razloga našeg ponovljenog stradanja. Izrekao je rešenje:&ldquo;Najveći srpski greh, onaj iz koga kasnije proizlazi sve zlo, sva strava i užas naše istorije i svakodnevice, jeste nestrpljenje.&rdquo;Obično, malo, svakodnevno, tobože bezazleno nestrpljenje. Ono je naš najveći, najteži, onaj originalni greh. Prauzrok svega što ćemo kasnije upropastiti, izdati, uništiti, oskrnaviti, odbaciti, zaboraviti&hellip;Kao i uvek, najkomplikovanija pitanja zahtevaju one najjednostavnije odgovore.Koji su, pokazalo se, često i jedini pravi.Foto: VikipedijaJer nestrpljenje nije suprotnost &bdquo;strpljenju&rdquo;, već mudrosti.Nestrpljenjeje očito pokazani nedostatak vere u Boga i u sebe. Nestrpljenje je malodušje i maloverje.Nestrpljenjeje uzrok svakom razočaranju. Nestrpljenje je pobuna protiv onoga &ldquo;neka bude volja Tvoja&rdquo;.Nestrpljenjeje početak svakog kraja. Nestrpljenje je ono samoubilačko srpsko &ldquo;buntovništvo bez razloga&rdquo;.Nestrpljenje je bezbožni otpor svemu onome što ne razumemo.Nije mi ostalo ništa drugo nego da se složim sa svojim mudrim, strpljivim prijateljem.I da sada ovde i vama, dragi moji, prenesem sećanje na ovaj davni razgovor. Sa nadom da ćete me razumeti. I poverovati rečima srpskog episkopa, nadahnutih hiljadugodišnjom mudrošću pravoslavne civilizacije.Zato, molim vas, nemojte biti nestrpljivi. Koliko god da vas boli. Koliko god da vam se čini neizdrživo&hellip;.&rdquo;BONUS VIDEO:

"SVI VIDE 4 SLOVA, A NE VIDE KRST": Najčemerniji srpski greh

Vaš komentar

Top komentari

Dragan