NEMICA MONAHINJA U SRBIJI: NJen deda bombardovao Beograd

Rođena je u uglednoj aristokratskoj porodici u Nemačkoj, postala je smerna monahinja Jovanau manastiru Soko GradkodLJubovije, u Eparhiji šabačkoj.- Već tridesetak godina živim u Srbiji, u svojoj duhovnoj otadžbini u srpskom manastiru Soko - kaže mati Jovana. Niko me nije ni popreko pogledao, iako jemoj deda bombardovao Srbe!- Iako svi znaju da sam, ni kriva ni dužna, potomak nemačkog generala Aleksandera Lera, za protekle tri decenije, koliko sam monahinja,nikada u Srbiji nisam doživela nikakvu neprijatnost. Niko me nije ni popreko pogledao, niti mi je uputio bilo kakvu ružnu reč. Pre bih rekla da osećam neku dodatnu toplinu i srdačnost u ophođenju, kao da ovaj narod velike duše i srca, na diskretan način želi da kaže: Ma znamo mi da ti nisi ništa kriva, osećaj se slobodno. Mi te volimo, govorila je ona za Novosti pre nekoliko godina.- Voljom Božjeg promisla, ja imam dve otadžbine:Nemačka je fizička, a Srbija moja duhovna otadžbina&ndash; kaže monahinja Jovana. &ndash; Kao što je po istinitim rečima Gospodnjim: &ldquo;Duša pretežnija od tela&rdquo;, tako je mome srcu bliža moja duhovna otadžbina Srbija.Život joj promenile ove reči patrijarha PavlaPodeljana osećanja o poreklu dugo su je, kaže, pritiskala i saplitala. Sve dok u besedipatrijarha Pavlau Manastiru Svetog Nikole na Sokolu nije čula, za njenu dušu lekovite, reči: &ldquo;Čovek ne može da bira vreme i mesto u kojem će se roditi i živeti. Od njega ne zavisi ni od kojih roditelja, ni od kog naroda će se roditi. Ali od njega zavisi kako će u životu postupati: da li kao čovek ili kao nečovek. Ma gde bio i ma gde živeo.&rdquo;&ndash; Tada sam razumela da čovek kroz život i vreme putuje putevima Božjeg promisla. Rodi se u jednom mestu a celoga života traga za nekim svojim predodređenim mestom. Ne smiri se dok ga ne pronađe, ili dok ono ne prizove njega &ndash; priča nam mati Jovana.&ndash;Rođena sam u staroj i uglednoj nemačkoj aristokratskoj porodici Ler, koja pripada protestantskoj evangelističkoj crkvi. Moj nadležni sveštenik i prvi veroučitelj bio je učenik i poštovalac čuvenog pastora Fridriha Giznedorfa iz Evenburga kod Osnabrika, koji je, neposredno posle rata, u maju 1945. godine, izgovorio čuvenu besedu o Srbima.- Od njega sam slušala o jednom narodu koji je u Drugom svetskom ratu izvojevao najveću pobedu: &ldquo;Pobedu duše, pobedu srca i poštovanja, pobedu mira i hrišćanske ljubavi.&rdquo; Jer, kad je rat završen i kad su pukle logorske žice, na nemačkoj zemlji se našlo5.000 živih srpskih kostura.Svi su očekivali njihov opravdani gnev i osvetu, jer su nemački vojnici u njihovoj zemlji ubijali sto Srba za jednog nemačkog vojnika. To se nije desilo. Naprotiv, oni su milovali nemačku decu, davali im bombone, razgovarali sa Nemcima kao sa svojom braćom&hellip;Zašto je Bizmarku poslednja reč na samrtnoj postelji bila SrbijaTek tada je, kaže mati Jovana, svima postalo jasno zašto jeveliki Gete učio srpski jezik, zašto je s tolikom ljubavlju i poštovanjem primao i podržavao Vuka Karadžića, i zašto je Bizmarku poslednja reč na samrtničkoj postelji bila: &ldquo;Srbija&rdquo;.&ndash; Naš pastor nam je govorio o srpskim junačkim epskim pesmama kao najvećem kulturnom blagu Evrope i sveta &ndash; priča monahinja. &ndash; Više ih je prepričavao i skretao pažnju na to da su one neprevodive i da se jedino mogu razumeti na srpskom jeziku. Savetovao nam je da učimo srpski jezik, kako bismo se uverili u tu svojevrsnu čaroliju umetnosti pred čijom lepotom se do zemlje poklonio vajmarski genije.Foto: B. BackovićMati Jovana kaže da je to u njoj rodilo želju da upozna &ldquo;taj mali veliki narod i da se približi njegovom duhu i kulturi&rdquo;. U manastiru Himelstiru kod Hildeshajma prvi put je ušla u pravoslavnu crkvu i prisustvovala svetoj liturgiji, koju je tada služio vladika Lavrentije, tadašnji srpski episkop za Zapadnu Evropu i Australiju.&ndash; To je bio neopisiv i nezaboravan događaj &ndash; seća se mati Jovana. &ndash; To je bilo moje duhovno začeće. Moje pravoslavne blagovesti. Tada sam našle sebe i svoj novi dom. Na zemlji i na nebu. I ukoliko bi trebalo da označim najvažnija ili, laički rečeno, najsrećnija tri dana u svom životu, to bi bili: prvi, kad sam prihvatila pravoslavlje kao svoju veru. Drugi: kad sam posle više godina iskušeničkog života primila monaški čin i svoje svetovno ime Sibila promenila u monaško Jovana. I treće: kad sam dobila srpsko državljanstvo.Nikad neću zaboraviti dan kada se, posle uobičajenih dugih birokratskih procedura, u mojim rukama našla draga srpska lična karta. To mi je bilo uzvišenije nego da sam dobila diplomu Oksforda ili Sorbone. I gle paradoksa! To je bilo u ono vreme kada su mnogi u ovoj zemlji sanjali o tome da dobiju nemačku vizu ili pasoš i da odu odavde.Mnogi je, kaže, pitaju šta ju je tako snažno privuklo pravoslavlju. &ndash; Na prvom mestu, lepota pravoslavne svete liturgije i ostalih svetih bogosluženja &ndash; kaže naša sagovornica. &ndash; Zatim pravoslavni smisao monaškog postriga, posta i vrlinskog podviga u hrišćanskom životu, ali i pravoslavna umetnost, ikonopis, drevne freske i pravoslavna duhovna muzika, a iznad svega, lepota srpske svetosavske duše i lepih srpskih narodnih običaja. Naročito harizma krsne slave. Ja sam izabrala za svoju krsnu slavu praznik Sveta tri jerarha, 12. februara. Slavim svečano i toržnstveno kao prava Srpkinja.Foto: ProfimediaNJena neobična životna sudbina podstakla ju je da se pozabavi odnosima Srba i Nemaca kroz istoriju. U Srbiji se, priča nam mohaninja, spominje da je Stefan Nemanja u Nišu dočekao Fridriha Barbarosu na trećem krstaškom pohodu, i da je nemački vojskovođa za trpezom jeo prstima a Nemanja zlatnim escajgom.&ndash; I to je činjenica &ndash; kaže mati Jovana. &ndash; Međutim, malo je poznato ono važnije, da je Barbarosa oboleo na tom putu od teške bolesti i da ga je Sveti Sava, tada princ Rastko, iscelio od bolesti svojom usrdnom molitvom. Veliki srpski vojskovođa Pavle Jurišić Šturm bio je nemačkog porekla, a slavni srpski komandant Živojin Mišić bio je oženjen Nemicom Lujzom. Nikada, razume se, ne zaboravljam onu drugu, tamnu stranu medalje, velike zločine i krvoprolića koje su nemački okupatorski vojnici u više navrata činili po Srbiji. Stidim se i lijem gorke pokajničke suze i prinosim Gospodu molitve za moje sunarodnike zbog njihovih teških zločina i nedela.Gospod ju je, nastavlja mati Jovana, doveo ovde u ovu mučeničku i svetu zemlju, po kojoj je vojska njenih predaka rušila gradove i sela, pljačkala i ubijala, počinila nezapamćene zločine nad srpskom nejači, sejala strah i smrt, žarila i palila&hellip;Foto: N. Fifić, Shuttertsock, Vikipedija&ndash; Od tog plamena ostao je sada samo jedan slabačak plamičak, ja, smerna monahinja Jovana, koja gorim kao kandilo pred ikonom Srbije i prinosim suzne molitve u znak pokajanja za sva sagrešenja nemačkog naroda, koji mi je podario fizičko trošno ljudsko telo, a za napredak, sreću i blagoslov mog divnog srpskog naroda u kome sam se duhovno rodila, koji mi je podario večna i neprolazna nebeska blaga &ndash; ispričala je mati Jovana za &quot;Večernje novosti&quot;.&ndash; Svakodnevno blagodarim Gospodu na tom velikom daru, i srpskim svetiteljima i prosvetiteljima &ndash; Svetom Savi i Svetom vladici Nikolaju, čiji me svetli primeri i dela vode i rukovode u mome duhovnom životu u pravoslavlju.&quot;Nemci cene Srbe, ali ih ne vole&quot;Jovana, kako kaže, želi da podseti njene drage Srbe na jednu osobinu nemačkog naroda kada su u pitanju odnosi prema Srbima i ostalim narodima, koju je tačno uočio Sveti vladika Nikolaj, koji je dobro poznavao duh germanskog plemena.&ndash; Nemci cene Srbe, ali ih ne vole. Nemci ne vole one narode kojima se dive. Tu su, pored Srba, Francuzi i Englezi. A one koje vole, njih preziru. U tu grupu spadaju Hrvati, Bugari, Italijani&hellip; Potomci starih tevtonskih ratnika preziru podanički mentalitet fukare. Rusa i Amerikanaca se plaše. Svaka ptica ima svoga kopca.BONUS VIDEO:

NEMICA MONAHINJA U SRBIJI: NJen deda bombardovao Beograd

Vaš komentar

Nema komentara