"ZAŠTO? 16 NEDUŽNIH!" Bomba bačena na RTS, Duška neutešna

Pre tačno 27 godina, 24. marta 1999. godine, prvi put su se oglasile sirene za bombardovanje. Bilo je 19:45 kada su prvi put svi pohrlili ka skloništima, čak i tad u nadi da se neće desiti najgore.Bombe su padale svake večeri, iako su meta bili &quot;samo vojni ciljevi&quot;, bili smo svedoci da tih 78 dana u mraku i strahu, pod zvucima detonacija, bombe ne biraju žrtve.Zgrada RTS-a bombardovana je tokom emitovanja vesti u 2 sata i 6 minuta iza ponoći 23. aprila 1999. godine, kada jebomba iz NATO bombardera pogodila master. Stradalo je 16 radnika RTS-a.Foto: ATA images/M. M.&quot;Bila sam u 7. mesecu trudnoće&quot;Prvi put u istoriji ratovanja pogođena je jedna medijska kuća, koja je prethodno proglašena za legitimni vojni cilj. Sada se svog kolektiva prisetila iDuška Vučinić, šef službe za odnose sa javnošćui korporativni imidž RTS-a, ali idobro poznati glaskoji nas vodi kroz večeriPesme Evrovizije.- Bila sam u sedmom mesecu trudnoće kada je počelo bombardovanje. Progesteron je učinio svoje te sam bila dosta smirena. Iznenađujuće za moj temperament. Realnost je ipak demantovala taj subjektivan osećaj. Bilo je spekulacija na temu koji su to objekti u Beogradu mete vazdušnih napada. Između ostalih, Sava Centar gde je bila TVTreći kanal, televizija na kojoj sam tada radila, zgrada Politike koja se nalazi 500 metara od moje kuće na Kopitarevoj gradini i zgrada RTS-a, moje takođe radno mesto,100 metara vazdušnom linijom od porodične kuće u kojoj sam živela.- Najgore se ipak dogodilo tog 23. aprila. Na dan mog rođendana. Jeziva detonacija me je nešto posle 2 sata iza ponoći bukvalno zbacila sa kreveta, rasuto staklo od prozora, svuda po sobi, a onda muk, tišina...Nedugo zatim sirene vatrogasnih kola. Od tog trenutka do danas, neizbežno pitanje: Zašto? Zašto 16 nedužnih ljudi, predivnih kolega nema više.Moj 23. april više nikada nije bio &quot;taj moj divan dan&quot;- To je datum koji me iznova i iznova vraća u noć jezivih slika, jauka, bola... Porodila sam se u maju 1999. Najlepši trenutak u životu žene za mene je bio, najblaže rečeno, dramatičan. Grafitne bombe su uzrokovale nestanak struje u celom gradu. U porodilištu, takođe. Mrkli mrak, huk aviona i svetla farova samo jednog automobila. Onog u kome sam bila ja, spremna da na svet donesem dečaka, Aleksu.Danas, 27 godina kasnije,Aleksa je pilot.Momak čije jerođenje počelo uz svetlo sveće, detonacije i strah majke, koja se mesecima radovala tom prvom nežnom zagrljaju sa svojom bebom.U bombardovanju 23. aprila, živote su izgubili:Jelica Munitlak šminker, Ksenija Banković video-mikser, Darko Stoimenovski tehničar u razmeni, Nebojša Stojanović tehničar u masteru, Dragorad Dragojević radnik obezbeđenja, Dragan Tasić električar, Aleksandar Deletić kamerman, Slaviša Stevanović realizator, Siniša Medić dizajner programa, Ivan Stukalo realizator, Dejan Marković radnik obezbeđenja, Milan Joksimović radnik obezbeđenja, Branislav Jovanović, tehničar u masteru, Slobodan Jontić monter, Milovan Janković, precizni mehaničar i Tomislav Mitrović, režiser programa.(Mondo/Kurir)BONUS VIDEO:

"ZAŠTO? 16 NEDUŽNIH!" Bomba bačena na RTS, Duška neutešna

Vaš komentar

Nema komentara