BOBAN JE PRVA ŽRTVA NATO AGRESIJE: Bombarderi gađali kasarnu

Ovako se jutra 24. marta 1999. seća Dragana, supruga Bobana Nedeljkovića iz Prokuplja, veziste u prokupačkoj kasarni, prve žrtve NATO agresije na našu zemlju. Kaže i da je u kući ostala tužna, u strahu..., a onda je usledila najteža noć u životu za čitavu porodicu.Na vestima su, seća se kroz suze, čuli da su bombarderi iz Avijana poleteli prema Srbiji, a crne slutnje su ih stezale kada su Bobanove kolege nakon što su bombe zasule kasarnu &quot;Ratko Pavlović Ćićko&quot; počele da se javljaju porodicama...- I mi smo čekali da nam se Boban javi. Poznavajući ga verovala sam da se snašao, da je na sigurnom. Dva sata posle ponoći u kuću su nam došle njegove kolege da nam kažu da ne znaju šta je sa njim. Rekli su nam da je poslednje što znaju o njemu da je dotrčao da otvori vrata kasarne kako bi kolege mogle da pobegnu napolje budući da su vrata bila zaključana. Otvorio im je vrata i kazao: &quot;Ajte za mnom&quot; - prepričava Dragana ono što su joj Bobanove kolege ispričale tokom noći.Foto: Privatna arhivaUjutru 25. marta, potvrdili su im najcrne slutnje.Ukućani su kasnije saznali da je, kada je bačena prva bomba, Boban bio u kantini na večeri gde je stigao poslednji. Odmah je potrčao da ostalim vojnicima otključa vrata jedne od zgrada kasarne kada je bačena druga bomba, za njega kobna.Dragana dodaje da su njen i Bobanov otac, čim je osvanulo otišli u kasarnu gde im je vojnik na portirnici izjavio saučešće.Majka: &quot;Dan kada izgubite dete...&quot;NE zaboravljate nikada dan kada ostanete bez deteta. Kada je tog jutra došao kući, pitala sam ga: &quot;Sine, hoće li nas bombardovati?&quot;, a on je rekao: &quot;Ne verujem!&quot;U kasarnu je otišao nekoliko dana pre, bio je mobilisan. Eto i te noći je otrčao da kolegama otvori vrata da bi mogli da se sklone i štiteći njih poginuo je. Te noći zapravo je menjao kolegu u kasarni, ali budući da je on imao bolesne roditelje i nešto ranije ostao bez sestre, Boban je bez razmišljanja odlučio da ga zameni... - teško, uplakana, govori Bobanova majka Julijana.- Usledili su dani tuge. Moja kćerka, Bobanova sestra je bila u srednjoj školi, a njegova deca mala... Sada su odrasli i njegova kćerka je postala majka devojčice koja sada ima dve godine...- Svih ovih godina bilo je mnogo teško. Natalija i ne pamti oca, bila je beba, a Stefan je imao sedam godina. Borili smo se kako smo znali, deca su odrastala... Ali i ona i ja i Bobanovi roditelji i sestra tugovali smo za njim - dodaje kroz suze Dragana, medicinski radnik u prokupačkoj bolnici.Kaže da bi njen pokojni suprug sada bio ponosan na decu, jer je Stefan završio kriminalistiku, a kćerka Natalija prava. Ona nije zaposlena, a sin ne radi u struci. Vlasti su im, priča, posle rata obećale stan u Nišu zbog školovanja dece i posla, ali sve je ostalo samo na obećanju.Foto: Privatna arhiva- Svesna sam da je moj suprug koji je radio na vezama poginuo za otadžbinu. Ali i sada posle 25 godina od tog tragičnog bombardovanja shvatam da su neopravdano i nepravedno napali našu zemlju sa namerom da nam otmu Kosovo i Metohiju. Dodatno me užasava što i dalje stoji narativ da smo mi za sve krivi iako smo samo branili svoju zemlju, što i sada radimo. Jer, nismo mi bili ti koji su nekoga napali ili bombarodvali, već su to učinili nama i sve zemlje koje su učestvovale u tome treba da se stide - kaže nam u dahu Dragana i dodaje da je njen suprug bio rodoljub i da bi se uvek odazvao pozivu otadžbine.Foto: RTS printskrin(Novosti)BONUS VIDEO:

BOBAN JE PRVA ŽRTVA NATO AGRESIJE: Bombarderi gađali kasarnu

Vaš komentar

Nema komentara