БОБАН ЈЕ ПРВА ЖРТВА НАТО АГРЕСИЈЕ: Бомбардери гађали касарну

Овако се јутра 24. марта 1999. сећа Драгана, супруга Бобана Недељковића из Прокупља, везисте у прокупачкој касарни, прве жртве НАТО агресије на нашу земљу. Каже и да је у кући остала тужна, у страху..., а онда је уследила најтежа ноћ у животу за читаву породицу.На вестима су, сећа се кроз сузе, чули да су бомбардери из Авијана полетели према Србији, а црне слутње су их стезале када су Бобанове колеге након што су бомбе засуле касарну &quot;Ратко Павловић Ћићко&quot; почеле да се јављају породицама...- И ми смо чекали да нам се Бобан јави. Познавајући га веровала сам да се снашао, да је на сигурном. Два сата после поноћи у кућу су нам дошле његове колеге да нам кажу да не знају шта је са њим. Рекли су нам да је последње што знају о њему да је дотрчао да отвори врата касарне како би колеге могле да побегну напоље будући да су врата била закључана. Отворио им је врата и казао: &quot;Ајте за мном&quot; - препричава Драгана оно што су јој Бобанове колеге испричале током ноћи.Фото: Приватна архиваУјутру 25. марта, потврдили су им најцрне слутње.Укућани су касније сазнали да је, када је бачена прва бомба, Бобан био у кантини на вечери где је стигао последњи. Одмах је потрчао да осталим војницима откључа врата једне од зграда касарне када је бачена друга бомба, за њега кобна.Драгана додаје да су њен и Бобанов отац, чим је освануло отишли у касарну где им је војник на портирници изјавио саучешће.Мајка: &quot;Дан када изгубите дете...&quot;НЕ заборављате никада дан када останете без детета. Када је тог јутра дошао кући, питала сам га: &quot;Сине, хоће ли нас бомбардовати?&quot;, а он је рекао: &quot;Не верујем!&quot;У касарну је отишао неколико дана пре, био је мобилисан. Ето и те ноћи је отрчао да колегама отвори врата да би могли да се склоне и штитећи њих погинуо је. Те ноћи заправо је мењао колегу у касарни, али будући да је он имао болесне родитеље и нешто раније остао без сестре, Бобан је без размишљања одлучио да га замени... - тешко, уплакана, говори Бобанова мајка Јулијана.- Уследили су дани туге. Моја кћерка, Бобанова сестра је била у средњој школи, а његова деца мала... Сада су одрасли и његова кћерка је постала мајка девојчице која сада има две године...- Свих ових година било је много тешко. Наталија и не памти оца, била је беба, а Стефан је имао седам година. Борили смо се како смо знали, деца су одрастала... Али и она и ја и Бобанови родитељи и сестра туговали смо за њим - додаје кроз сузе Драгана, медицински радник у прокупачкој болници.Каже да би њен покојни супруг сада био поносан на децу, јер је Стефан завршио криминалистику, а кћерка Наталија права. Она није запослена, а син не ради у струци. Власти су им, прича, после рата обећале стан у Нишу због школовања деце и посла, али све је остало само на обећању.Фото: Приватна архива- Свесна сам да је мој супруг који је радио на везама погинуо за отаџбину. Али и сада после 25 година од тог трагичног бомбардовања схватам да су неоправдано и неправедно напали нашу земљу са намером да нам отму Косово и Метохију. Додатно ме ужасава што и даље стоји наратив да смо ми за све криви иако смо само бранили своју земљу, што и сада радимо. Јер, нисмо ми били ти који су некога напали или бомбародвали, већ су то учинили нама и све земље које су учествовале у томе треба да се стиде - каже нам у даху Драгана и додаје да је њен супруг био родољуб и да би се увек одазвао позиву отаџбине.Фото: РТС принтскрин(Новости)БОНУС ВИДЕО:

БОБАН ЈЕ ПРВА ЖРТВА НАТО АГРЕСИЈЕ: Бомбардери гађали касарну

Vaš komentar

Nema komentara