TRAGIČNE SUDBE: Ko je dečak s traktora iz filma "Oluja"

Hrvatska vojno-policijska operacija &quot;Oluja&quot; počela je 4. avgusta 1995. godine ofanzivom hrvatske vojske i policije i jedinica HVO-a na području Banije, Like, Korduna i severne Dalmacije. Dan kasnije, 5. avgusta, hrvatska vojska je ušla u gotovo napušten Knin i istakla zastavu Hrvatske, dok su kolone izbeglica preko srpskih teritorija u Bosne i Hercegovine krenule ka Srbiji.Prema podacima Dokumentaciono informacionog centra &quot;Veritas&quot;, u &quot;Oluji&quot; je sa prostora Republike Srpske Krajine proterano više od 220.000 Srba, a više od 1.900 ih je ubijeno, pri čemu su počinjeni brojni zločini. Bio je to najveći egzodus civila u Evropi posle Drugog svetskog rata.Tog avgusta 1995. godine, fotografija dečaka za volanom traktora u izbegličkoj koloni, koja je zbog granatiranjakrenula iz Kninske krajine, obišla je svet.Iako nedavno objavljenifilm &quot;Oluja&quot;ne prenosijasno po čijoj životnoj priči je urađen lik dečaka sa traktora, on je zapravo personifikacija više dečaka koji su proživeli istu sudbinu tih tragičnih avgustovskih dana.Dragan Mioković, tada dvanaestogodišnjak, sa majkom, bratom i bakom napustio je svoj porodični dom &quot;dok akcija ne prođe&quot;. Sa nešto osnovnih stvari, iz sela u okolini Gračaca uputili su se traktorom negde na sigurno. Akcija je prošla, ali se Miokovići nikad više nisu vratili u svoj porodični dom.Dragan je jednom prilikom za medije rekao da se seća i dalje trenutka kada su morali da napuste dom. Da se seća da su morali da žure, da se spakuju što pre i krenu. Naveo je da tada nije bilo dana da nisu čuli vest da je neko iz sela ubijen, tako da mu je sve to mnogo traumačnije bilo od same kolone i dolaska.Foto: Arhiva NovostiKako je pre nekoliko godina rekao, on je dosta vozio traktor i pre tog dana i da mu je sve to bilo normalno, ali i da su ga nakon selidbe ubrzo prodali jer su im trebale pare i da više nikad nije seo za volan traktora jer nije bilo prilike.Po dolasku u Beograd, živeli su kod rođaka, a onda se sa majkom i bratom seli u stan koji su njih troje iznajmili. Dragan se danas uspešno bavi dizajnom, kreiranjem specijalnih efekata za filmove i reklame. Oženjen je i otac ćerkice Hane kojoj će, kako kaže, pričati o &quot;Oluji&quot;.1/3 A boy (12) drove his granny on a tractor, amidst shelling, for hundreds of miles #OTD in 1995... Together with some 220,000 Serbs, they were escaping #OperationStorm, Croatian Army&#39;s attack on parts of the former Republic of Serbian #Krajina, which were under @UN protection. pic.twitter.com/hheVVyhwvY&mdash; MFA Serbia 🇷🇸 (@MFASerbia) August 4, 2021U rodnoj Hrvatskoj, prvi put od &ldquo;Oluje&rdquo;, bio je pre nekoliko godina, kako bi izvadio dokumenta. Kako je naveo čudno se osećao kada je bio tamo, da je Velebit ostao isti i da ga sve podseća na detinjstvo, ali da mu sve izgleda mnogo manje.- Setim se da sam nekada živeo u kući koja nije imala tekuću vodu, da su moji orali konjima, da smo seno kosili ručno na plus 40 stepeni i to je tada bilo normalno. Sada kada mi nešto nije po volji shvatim da sam razmažen -rekao je Dragan za medije jednom prilikom.Nije jedini dečakStanislav Trninić, kao dečak iz Kostajnice sa 11 godina doživeo je sličnu sudbinu. Splet tragičnih okolnosti naveoga je da već tada preuzme ulogu glave porodice. Brinuo se o majci, sestri, tada bolesnoj baki i drugim članovima familije.Foto: Arhiva NovostiImao je tada 11 godina. U desetoj, već je, seća se njegova majka Nada, &quot;onako sam od sebe preuzeo obavezu da brine o nama: meni, njegovoj sestri, bolesnoj baki...&quot;NJegova priča osvanula je u mnogim svetskim medijima. Neposredno pred 25-godišnjicu &quot;Oluje&quot; razgovarao je sa reporterkom &quot;Večernjih novosti&quot; Milenom Marković, prisećajući se golgote kroz koju je kao dečak prolazoi, zajedno sa članovima svoje porodice. Zajedno sa ostalim nedužnim sunarodnicima koji su morali da napuste svoja ognjišta u Hrvatskoj i spasavaju gole živote.Foto: M.AnđelaMislili su da će se brzo vratiti kućama. Tako su u traktorskim prikolicama i kamionima poneli samo svoje živote.- Zaista smo tako mislili - govorio je za medije, Stanislav Trninić, onaj dečak sa traktora koji je čitavu porodicu, ali i druge, vozio od rodnog sela nadomak banijske Kostajnice do Srbije.Za mnoge, Stanislav Trninić, čuveni &quot;dečak za traktorom&quot; je simbol podviga iz vremena &quot;Oluje&quot;. Dečak, a zapravo div. NJegova priča tera na suze i nameće milion pitanja na koja bi, verovatno, svako od nas ponudio svoje tačne odgovore. Ali, izvesno je, svi bismo u jednom bili složni - &quot;dečak za traktorom&quot; je heroj koji nije dozvolio životu da ga slomi. Ostao je stamen, jak, a pre svega srećan i zahvalan što ima divnu porodicu i što ih zdravlje dobro služi. Šta je &quot;običnom čoveku&quot; više od toga potrebno da bi bio srećan?Dnevnik hrabrosti i bola5.avgust 1995 - Sećam se, mada bih voleo da se ne sećam. Komšije pokreću svoje traktore. U jednoj od prikolica ima mesta i za nas: majku, baku, sestru i mene. I, mi smo već u toj komšijskoj prikolici. Žurba. Bunilo... Taman da krenemo, ja iskačem iz te prikolice i uskačem u kabinu našeg traktora. Tatinog traktora. Zar da ga ostavim? Majka moli da odustanem, a traktor nikako da upali. Volan, tamo - ovamo, pomažu i komšije i pokrenuo sam vozilo. Majka u prikolicu ubacuje samo šunku i nešto hleba. Tako smo pošli...Preko Bosanske Kostajnice prema Prijedoru, kroz noć. Važno je bilo samo ići napred. Otkud sam znao dokle. Voleo sam taj traktor, tatin traktor. Tata me učio da vozim. Da radim sve muške poslove u kući, Molim sam se Bogu da me motor ne izda. Za gorivo smo se snalazili kako smo znali i umeli, sve do Prijedora. Ni o čemu drugom nisam razmišljao, samo napred, samo napred. U Prijedoru smo napravili prvu stajanku. Rodbina moje majke moli nas da ostanemo s njima. Majka neće. Kaže: &quot;Kako da ostanemo kad sve naše komšije odoše?&quot;.Pa, kud oni, tu i mi. I, tako do Banjaluke. Bili su tamo dobri ljudi i pamtim mnoge tokom tog puta po dobroti. Ali i druge koji to nisu bili. Ništa ni od koga tražili nismo. I kad smo bili gladni, nismo bili. Na koridoru prema Brčkom, pamtim rupe od bombardovanja.Deveti avgust 1995.Pavlovića most, između Bijeljine i Bogatića.- Kolonu zaustavlja policija. Čude se, dete za volanom traktora na tom dugom strašnom putu. Pitaju: Imate li šta da prijavite? A ja poneo tatin trofej, njegovu lovačku pušku. Kažem majci: Ne prijavljuj. A ona, brže-bolje: Imamo, imamo ovu pušku. I oni mi je uzeše. Bilo mi je teško. Uspomena na tatu... Ipak, idemo dalje. Na Iriškom vencu, opet policija. Traže da oni spuste traktor nizbrdicom. Plaše se da ja to ne mogu,. Ma, ne dam im volan. Bilo je malo povuci-potegni. Samo sam tad zaplakao. Samo tada i nikada više. Vozio sam 500 kilometara, a sad, kao ne mogu.Prva izbeglička adresa- U Zrenjaninu je bila naša prva izbeglička adresa. Smeštaj u đačkom ili studentskom domu, sad ne bih mogao tačno da kažem. Bilo je svega, ali meni je nedostajalo sve. Kad kažem sve, mislim na moju kuću, šume... Do početka školske godine bili smo u tom domu. A prvog dana kad smo stigli u Zrenjanin, stigle su i novinarske ekipe da slikaju dečaka - junaka za traktorom. Snimaju. Pitaju. A meni nije ni do čega. Tako je otišla ta vest da sam ja, kao, neka zvezda. Ubrzo je stigao poziv iz Nove Pazove od nekih ljudi koji žele da nas prime u svoju kuću. Da školuju sestru i mene, da mami daju posao. I mi smo se uputili u Pazovu. Onda su stigli i strani novinari, a ja nisam, bio svestan da sam učinio bilo kakav podvig, kao što ni sada to ne smatram podvigom. Za mene je to, pred novinarima, bila prava muka. Stanislave, sedi na traktor! Vozi do pruge! Vrati se! Pa opet isto. Tamo, ovamo... Ne mogu više, rekao sam majci. Ćutala je, a video sam koliko joj je teško. Kasnije sam saznao da je sve to bilo u režiji našeg &quot;domaćina&quot;. On je želeo da profitira od naše muke. Primio nas je u pomoćni objekat. Sejali smo mu baštu. Majka je iz te bašte nosila povrće u kuhinju za njegove radnike. Radila je najprljavije poslove. tada je obolela i sada je teški invalid.. Čitali smo kasnije kako je govorio da nam je i kuću napravio. Bili smo tako poniženi, da ne umem da opišem. A saznali smo i to da je dokumentarni film o meni, moji je objavljen u Francuskoj i u italijanskim medijima, zapravo bila ulaznica za naše &quot;domaćine&quot;. Neću javno da ih imenujem. Vi znate ko su. Nama je tada obećano da ćemo ići u Francusku. Otišli su oni.Leto 1988...- Završio sam osnovnu školu i upisao Saobraćajno-tehničku u Zemunu. Tada majka i ja nekoliko meseci živimo u baraci &quot;Planuma&quot; u Pazovi. U sobici. Znate, mi smo drugačije vaspitani, pa ona i ja taj sobičak delimo paravanima. Uveče dugo pričamo. Sećamo se i nadamo. Sanjamo da se vraćamo u Mečečane, ponekad da nas je drugo sunce obasjalo, kao, završio sam školu, zaposlio se i podižem svoju kuću. Sestra Stojanka već je bila u Australiji, starija od mene četiri godine. Već gradi svoj život. Pozvala je i mene kada sam završio Saobraćajnu. Otišao sam i lepo zarađivao. Ali, posle koji mesec majka javlja: država Srbija nam je, sine, dodelila sedam ari placa u Golubincima, a švajcarska humanitarna organizacija će nam dati materijal za kuću. Vratio sam se i sve je bilo kako je majka kazala. Pre deset godina sam se oženio mojom Brankom iz LJubišića sa Banije. NJena porodica je u avgustu 1995. upućena na Kosovo. Tri godine su živeli kod Obilića. Onda su ih vratili u Pazovu, i tako smo se nas dvoje upoznali.Život na točkovimaDanas, dečak-heroj sa traktora radi kao vozač kamiona. Krstari preko bivše Jugoslavije i celom Evropom.- Lepo zarađujem i to veoma poštujem. Život mi je pružio ruku, a sudbina me, valjda, uputila na ovog dobrog čoveka Boška Bošnjačkog. Više od tri godine sam u ovom preduzeću. Boško mi je pomogao i auto da kupim. Dozidao sam i pomoćnu zgradu, pušnicu. Svaku sam ciglu sam ugradio i radovao se. Ne može Banijac bez sušare, bez bašte, bez živine. Nego &#39;ajte vi da večerate. Sve smo već spremili. Niklo u ovu kuću nije ušao, a da domaćinski nije dočekan. Niko izašao, a da domaćinski nije ispraćen.Podsetimo operacija &quot;Oluja&quot; je bila vojna akcija etničkog čišćenja Srba sa područija Republike Srpske Krajineu avgustu 1995. godine. Operacija je zvanično trajala 4 dana, završila se padom Republike Srpske Krajine i uspostavljanjem kontrole Republike Hrvatske nad tom teritorijom.Inače, 4. avgust u Hrvatskoj se slavi kaoDan pobjede i domovinske zahvalnostidok u Srbiji i Republici Srpskoj 4. avgust jedan žalosti.- U Oluji su se dogodili vrlo ozbiljni zločini. Sistemski su paljene i pljačkane srpske kuće i ubijani civili čiji ukupan broj još uvek nije konačan.BONUS VIDEO

TRAGIČNE SUDBE: Ko je dečak s traktora iz filma "Oluja"

Vaš komentar

Nema komentara