Vikali su, krv! Radoš povređen na snimanju, a onda - nepravda

Mokar do gole kože, u mutnoj vodi Miljacke, gledam kako mi se približavaju policajci. Izazivam ih i suludo se smejem. Počinje tuča. Napada me nekoliko mladića, branim se. Uspevam da im zadam udarce. Na obali muk, kamera zuji. Onda treperim, drhtim. Uzbuđen sam jer glumim do tad najvažniju ulogu u svom životu, mladog Bosanca Nedeljka Čabrinovića - &quot;Atentat u Sarajevu&quot;. Opet napad, ali žešći. Osetim dva snažna udarca revolverom u glavu. Bol ne osećam, samo nesvesticu i drhtanje. Ostajem na nogama. Čujem kaao kroz maglu kako Bulajić viče:- Super! Stop! Odlično!Kadar je završen. Bulajić me grli dok sa obale Miljacke pljušte salve aplauza. Pritrčavaju mi garderoberi, a oko sto hiljada pogleda prisutnih gledalaca uprto je u mene. Prisustvuje i dosta filmskog sveta, čak i poznati američki producent Oliver Jinger. Sve je u potpunosti pompezno, u neku ruku veličanstveno. Neko uzbuđeno primećuje:- Krv!Foto: P. MiloševićOsećam topli mlaz niz lice i shvatam da to nije filmska, već moja krv. Pozli mi. U stomaku mi se mućka od ona tri gutljaja vode iz Miljacke, koju sam popio, ispijajui cijankali, ali na sreću, samo filmski.Probna scena drugačijaTreba pomenuti da je svemu prethodila jedna probna scena, u kojoj je sve bilo uspešno, odlično i bez problema.- Bajo, navali, nema foliranja - čuo sam nekoliko puta Bulajićev glas. - Udri koliko možeš više! Biće iznenađeni.Imao sam samo dvadeset i dve godine i bio sam strašno uzbuđen.Stezao sam presnice i govorio: - U redu, u redu!To isto je, naravno, bez mog znanja, Bulajić govorio i statistima s kojima je trebalo da se borim. Udarao sam, ali su i oni mene udarali. Jedan me je tresnuo gumenim revolverom u glavu i ja sam, k&#39;obajagi, to hrabro izdržao. Ali, ovog puta je, verovatno usled nedostatka gumenih revolvera, udarac izveden jednim od pravih. Tu verovatno počinje igra, ali zauvek nedorečena. Zato sam sad, spontano se hvatajući za glavu, bio iznenađen saznanjem da sam pipnuo sopstvenu krv.Neprijatna igra, uspelo izrežiranaOko mene nastaje uzbuna. Prilazim kameri, pridržavaju me. Iza mene jedna glumica plače, dok me nekoliko ljudi unosi u ambulantna kola.Foto: Reprint SaborUzbrzo sam se našao na operacionom stolu. Hirurg mi ušiva glavu - dve široke i duboke posekotine. Istovremeno odgovaram na pitanja bolničarke, kako se zovem i tome slično. Sledećih nekoliko dana ne snimam, nosim mašnice od zavoja. Tih dana osećam i mučninu u stomaku, pa mi neko reče da je u vodi Miljacke od koje sam malo popio, bilo sedamdeset odsto fekalija. Kao što se vidi, ni nama glumcima ne ide baš sve tako glatko i bezbolno, kako to izgleda. Ali, tešim se, verujući da je posle Olimpijade Miljacka nešto čistija.Posle mi skidaju mašnice i ja s formularom u ruci pokušavam da ostvarim svoja prava oko ozleda na radu. Međutim, tu se zapliću nove peripetije. Nigde nema mog kartona, povreda nije evidentirana. Sve odjednom izgleda tajanstveno, ali shvatam da je u pitanju neprijatna igra. Na moju veliku sreću, još uvek zdrav i mlad, cepam taj svoj nepopunjeni formular pred lekarima i bacam ga u koš.Kao David iz Kočićevog &quot;Jazavca&quot; pokušavam da isteram pravdu. Odlazim kod direktora ekipe, koji mi ponovo daje formular za zahtev da mi se isplati nadoknada, pa ponovo u bolnicu. Ali, avaj. Nema me u papirima. Lekar se pravda, kaže da ja grešim, na nisam zaveden. Evidentiran. Rana nije dokaz, kao ni drugi detalji. Papir, papir je bitan. Iako još nije bilo vreme ove ekonomske krize, niko nije smatrao da treba plaćati odštetu jednom debitantu. I tako, šalteri i formulari, a ja neiskusan i sam, pravdi se nisam tog puta ni približio, a kamoli došao do nje.Foto: reprint TV NovostiOčigledno, i ova režija, kao i prethodna, filmska, bila je sasvim uspela. Ali i taj sam drugi formular iscepao, revoltirano, ne i teatralno, i nisam siguran da i danas ne bih tako postupio.U vodi do kolenaTako sam se iškolovao, lupajući rođenom glavom o zid. Sad sam sebe osiguravam, za ono vreme dok sam na radu. Upravo se privodi kraju i snimanje filma &quot;Na putu za Katangu&quot;. Film smo velikim delom radili u teškim uslovima. Puna dva meseca u Borskoj jami na tristo pedeset metara u dubini zemlje. Mada sam osiguran i kao član ekipe, za period rada na ovom filmu, platio sam za sebe profesionalno osiguranje.Za svaki slučaj, da mi se ne izgube opet potvrde i kartoni. Takva je profesija kojom se bavim. Do kolena u vodi, bljuzgavica, kiša pada a stene i nasipi osigurani samo drvenim ogradama. Pa hladno pa mraz. Uostalom, poznato je kako je popularni glumac iz serije &quot;Na tajnom zadatku&quot;, izvršio samoubistvo, igrajući se revolverom koji je, iako filmski rekvizit, bio napunjen mecima. To je život, ali i druga njegova strana.Foto: reprint TV NovostiNa sreću, niko u ekipi od pedesetak ljudi dosada nije povređen. Ali samo, tri dana posle snimanja jedne scene &quot;Na devetom horizontu&quot;, na mesto na kome smo igrali scenu Svetozar Cvetković i ja, pala je stena teška tri tone, što se kod odvažnih rudara o čijem životu film govori, dešava veoma često. U jami postoji specijalna grupa koja ispituje sistem otkucavanja mogućih opasnosti takve vrste. Strašno je i pomisliti šta bi se sve dogodilo, da ti ljudi nisu predvideli, da će ta stena pasti kasnije, a ne baš tog dana. Onda bi ovu priču, na ovoj strani, umesto mene, sada govorio neko drugi.* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive &quot;Novosti&quot;, a ovajtekst objavljen je 16. februara1987. godine u &quot;Saboru&quot; *BONUS VIDEO:

Vikali su, krv! Radoš povređen na snimanju, a onda - nepravda

Vaš komentar

Nema komentara