RUSI BACILI NAJSNAŽNIJU NUKLEARKU Dan kad je eksplodirao Car

Osude su pljuštale sa svih strana, zapadni lideri oštro su kritikovali bezobzirno igranje ljudskim sudbinama pozivajući na razum, ali politički vrh u Moskvi hladno se oglušio o sve apele.Sovjetski Savez konstruisao je i testirao velikunuklearnu napravu dugu 8 metara i promera preko 2 metra koja je težila neverovatnih 27 tona. Zastrašujuća eksplozija Car-bombe bila je hiljadama puta snažnija od ukupne snage bombi bačenih na Japan tokom Drugog svetskog rata, a naučnici su potvrdili da je snaga stravične eksplozije bila veća od snage sveukupnog eksplozivnog materijala korišćenog tokom celog Drugog svetskog rata.Detonacija tog monstruoznog oružja označila je sam vrhunac Hladnog rata.Foto: Jutjub printskrin/kuroisoPočetkom šezdesetih godina prošlog veka, kada je Hladna rat ušao u jednu od svojih najnapetijih faza, sovjetski vođa Nikita Hruščov odlučio je da prekine dotadašnji moratorijum na testiranje nuklearnog oružja i da zapadnom svetu pokaže svu snagu sovjetske tehnologije. Plan mu je bio da stvori bombu nezamislive snage koja će poput stalne pretnje visiti nad glavama kapitalističkih zemalja.Rezultat nije izostao &ndash; konstruisana je Car-bomba, zastrašujuća termonuklearna naprava koja i danas drži titulu najrazornijeg oružja ikada detoniranog na našoj planeti. Konstrukcija i tehnička izrada togoružja odvijala se pod vođstvom tima vrhunskih stručnjaka, među kojima su bili Andrej Saharov i Julij Hariton, a put od početnih nacrta do konačne realizacije trajao je svega nekoliko meseci.Iako su naučnici prvobitno planirali da stvore napravu snage sto megatona, svesni da se igraju sa silama koje mogu trajno uništiti velike delove planeta iu strahu od katastrofalnog radioaktivnog zagađenja na krajusu tu razornu snagu ipak prepolovili. Konstruisana je bomba duga osam metara, koja je imala promer od 2,1 metra i težila čak dvadeset i sedam tona. Zbogsvojih gigantskih dimenzija nije mogla da staneu standardne vojne avione pa jevojska morala da modifikuje bombarder Tupoljev Tu-95V. Kako bi smrtonosni teret uopšte mogao biti prenesen do cilja, bombarderu su bili uklonjeni rezervoari za gorivo i vrata odeljka za bombe.Tridesetogoktobra 1961. godine taj modifikovani Tupoljev kojim je upravljao pilot Andrej Durnovcev poleteo je prema ledom okovanom arktičkom arhipelagu Novaja Zemlja, zloglasnom sovjetskom poligonu za nuklearna testiranja smeštenom duboko na severu.Kako bi gabar delom zaštitiliod nadolazećeg toplotnog zračenja, sovjetskiavionbio je ofarban u posebnu reflektirajuću belu boju, a svoj smrtonosni teret bacio je s visine od deset i po kilometara. Gigantsku bombu usporavao je velikipadobran težak osamsto kilograma koji je u čitavoj operaciji imao ključnu ulogu jer je upravo on usporavanjem pada posadi osiguravao dragocene minute potrebne da odmaknuna sigurnu udaljenost, pre nego što strahovita eksplozija nebo pretvori u oganj.Tačno u 11 sati i 32 minuta po moskovskom vremenu, na visini od četiri kilometra iznad zemlje, bomba je detonirana. Silovita eksplozija oslobodila je energiju od pedeset megatona, što je oko hiljadu i pet stotina puta snažnije od ukupne razorne snage bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki.Posledice detonacije bile su stravične i osetile su se stotinama kilometara od mesta detonacije. U trenutku eksplozije nastala je vatrena kugla promera osam kilometara, a bljesak se video s udaljenosti od neverovatnih hiljadu kilometara. Toplotni talas bio je toliko jak da bi svakome ko bi se našao na otvorenom u radijusu od sto kilometara, mogao da uzrokuje opekotine trećeg stepena.Prepoznatljivi oblak u obliku pečurkevinuo se do visine od čak šezdeset i četiri kilometra, probivši se duboko u mezosferu. Neverovatno moćan udarni put čak je tri puta obišao celu zemaljsku kuglu, pre nego što je izgubio na snazi. Zona potpunog razaranja protezala se u radijusu od oko 25 do 35 kilometara, sve drvene i zidane zgrade u selu Severni udaljenom 55 kilometara od epicentra bile su potpuno uništene, a pod pritiskom silovitog udara pucali su čak i prozori u dalekoj Norveškoj i Finskoj.Foto: Jutjub printskrin/British Path&eacute;Prema procenama rukovodstva, posada bombardera imala je tek pedeset posto šanse za preživljavanje te opasne misije. Iako su pre detonacije uspeli da se udaljetridesetak kilometara, udarni talas ih je ipak sustigao iopasno zatresao letelicu. Dok se pilot borio da zadrži kontrolu nad komandama, bombarder je dramatično propao za gotovo jedan kilometar. Uprkos tim trenucima čistog užasa, posada je uspela da stabilizuje avion isigurno se vrati u bazu.Kako je kasnije utvrđeno, togdana ih je pratila neverovatna sreća &ndash; zahvaljujući pažljivo odabranoj visini na kojoj je naprava aktivirana, pod delovanjem sopstvenog, snažnog udarnog talasa, velikavatrena kugla silovito se odbila o površinu te je zahvaljujući tome izbegnuto znatno veće radioaktivno zagađenje. Naime, da je naprava kojim slučajem bila detonirana u direktnomkontaktu s tlom, ili na znatno manjoj visini, razorne posledice bile bi nemerljivo teže. Silina eksplozije podigla bi u atmosferu ogromnekoličine ozračene zemlje i smrtonosne prašine, što bi rezultiralo katastrofalnim radioaktivnim oblakom koji ne bi poharaosamo arktičko područje, nego bi nošen vazdušnim strujama bio smrtonosna pretnja za veliki deo čitave severne hemisfere.Vođa Sovjetskog Saveza bio je izuzetnozadovoljan uspehom misije, koju je smatrao savršenom demonstracijom moći. Samo dan nakon detonacije Car-bombe Sovjeti su 31. oktobra nastavili svoja nuklearna testiranja, pasu iznad arktičkog arhipelaga bacili još jednu bombu snage pet megatona, jasno dajući do znanja da ih međunarodne kritike ne zanimaju, što je stvaralo dodatnu nervozu na globalnoj političkoj sceni.Ipak, iako je Car-bomba poslužila kao zastrašujuće političko upozorenje, zbog ogromne mase i nezgrapnih dimenzija bila je nepraktična za postavljanje na tadašnje balističke rakete te je njena vojna vrednost u praksi bila krajnje upitna i ograničena. Bilo je sasvim jasno da bi pri prenosu takvog oružja klasični bombarder bio laka meta za moderne protivzdušne sisteme. Vojna industrija je stoga u godinama koje su usledile ipak krenula putem manjih, ali preciznijih i lakše isporučivih nuklearnih bojevih glava. Međutim, sama spoznaja o mogućnostima izrade takvog oružja najmračniji je podsetnik na ljudsku sposobnost samouništenja te je na svetsku javnost i političareostavila dubok psihološki trag.Čak su i neki od glavnih tvoraca Car-bombe, poput Andreja Saharova, postali su glavnizagovornici obustave takvih suludih testiranja, a njihovradna stvaranju oružja za masovno uništenje pretvorio se u borbu za spas čovečanstva od nuklearne apokalipse. Sve veća svest o opasnostima radioaktivnih padavina koje su se širile atmosferom i padale na naseljena područja, probudila je glas javnosti u mnogim zemljama.Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo/BourrichonOblast koja bi bila razorena ako bi se bomba Car aktivirala iznad Pariza uokvirena je crvenim krugom (35km)Politički pritisak je rastao na globalnom nivou, pasu čak i vojne sile počele polako da shvataju besmislenost svake dalje trke u naoružanju u tome ko će stvoriti još moćnije i destruktivnije nuklearno oružje.Iako zvuči paradoksalno, upravo je testiranje Car-bombe ubrzalo diplomatske napore za uvođenjem kontrole nad nuklearnim naoružanjem te su samo dve godine kasnije Sjedinjene Američke Države, Sovjetski Savez i Velika Britanija potpisali istorijski Sporazum o delimičnoj zabrani nuklearnih proba.Tim dokumentom zabranjena su atmosferska, svemirska i podvodna testiranja, što je bio veliki korak prema bezbednijem svetu. Ipak, iako se ograničavanjem na isključivo podzemne probe rizik od širenja smrtonosne radijacije znatno smanjio, pretnja nuklearnog rata nažalost nije u potpunosti nestala.BONUS VIDEO:

RUSI BACILI NAJSNAŽNIJU NUKLEARKU Dan kad je eksplodirao Car

Vaš komentar

Top komentari

Знам.

"Ruska kombinatorika"