Отац се зачудио када је дознао да на гробу неће стајати крст

- Јесте мука. Јесте жалост. Јесте бол, непребол... Али, кад и данас стижу речи одасвуд: Небојша се никад и нигде није обрукао, то вам даје снагу да у молитви и вери коју је и он живео, надвисите личну патњу. Молитва је најбољи лек, утеха и нада. Пре свега вера да је он сад са Богом живим, истинитим. Да је у бољем свету од оног који је оставио. Утеха је и у томе што се он остварио у овоземаљском животу, гласило је казивање проте Милована и неутешног оца покојног глумца Небојше Глоговца које је дао пре, ево већ сада, непуне три године.Фото: Зоран Јовановић- Волео сам његове улоге, пратио сам га. Ослушкивао пажљиво шта о њему говоре колеге, стручњаци. И нико није имао ружну реч да каже. Благонаклоност и расположење према његовој доброти, ако могу тако да кажем, трају и данас, годину и више од његовог упокојења, испричао је прота за Новости у марту 2019.- Ја то видим и осећам, јер, нема дана да неко на његовом гробу, и пре него што ја тамо стигнем да упалим свећу, упали кандило, остави цвет. То није тренутак. То траје и то је однос према њему и његовом овоземаљском животу, додао је он.- Одрастао је у цркви. У олтару су његови први кораци - прекинуо је тишину. - И сад се, у црквеном певачком друштву, сећају коврџавог дечака, који је хору доносио нафору, на галерији. Њега је обликовала наша вера. И он је о томе немало пута говорио. Мислим да се све вредности, све врлине, као и мане, из куће понесу. Породица је темељ. Све што је касније надоградио Небојша је на том темељу подизао. Уградио у своје синове све истинске вредности.Најпре, да није вредност само оно што је материјално и опипљиво, већ оно што у себи носиш. Љубав према другима, несебичност и племенитост као дарове. А дарови се умножавају што их више делиш. Небојша их је умножавао, а враћају му се и сада, данас, у сећањима која стижу на његову овоземаљску адресу. Не само из Србије и не само од Срба, већ и од припадника других народа из читавог света. То је доказ његове ширине и поштовање човека у правом смислу те речи. Доказ да његова вера у доброту није била узалудна. Да му живот није био узалудан. А зашто је тако кратко трајао, то сами Бог зна.Сећа се прота Милован сваког Небојшиног корака. Прве рецитације о Светом Сави. Тада су маленом, плавокосом дечаку предвидели пут глумца. Сећа се када је са сином седмогодишњаком, из муке, кренуо из родне Херцеговине.Породица Глоговац бацила је, тада, сидро у банатску равницу. Најпре у Опово, надомак Панчева, потом, у Панчево. Они са љутим каменом у бићу сваког Херцеговца, који оштри и бруси ум, јача дух - некако су се убокорили у простор где небо нема краја. Али, никада нису покидали везе са завичајем. Са традицијом да се не одајеш ни у највећој жалости, као ни у највећој радости. Да се у добру не узнесеш, у злу не понизиш.- То је све тачно, ја ипак мислим да је Небојшу више обликовала вера од љутог камена - одговара прота. - Вера коју смо отуда донели у грумену завичајне земље. Била су то тешка времена за цркву. Време у невреме. У нашој кући, у Панчеву, окупљали су се умни људи који су животом сведочили тежину постојаности у вери. Биле су то трибине, ослобађање страха и очувања свести. Небојша је упамтио полицијске страже на ћошковима наше куће.Пописивања људи који су долазили у цркву. Прекршајне пријаве против мене и кажњавања, јер сам окупљао вернике. Црква је тада имала слободу, али само у олтару. Црква, без верника. То је Небојшу учинило борцем. Стрпљиво је стасавао у борца. Целог свог живота он је то носио у себи и понео у своју кућу. Своје синове, Гаврила и Милоша, подигао је на истинским вредностима. Дао одговоре шта је морал, закон, вера, како се поставити у друштвеном животу, а не изгубити себе.Фото: А. СтанковићДок говори прота Милован Глоговац би желео да потисне емоције. Али, оне ударају кад год спомене име сина.- Којој слици, којем разговору, чему се све не враћам? Свака слика је ту. Жива. Не знате шта човек од тога може да издвоји. Све је вредно. Све је део живота. Све је веза... Ви питате: У какав чвор је могуће стегнути срце да сину, без јаука, држите опело? Мој једини одговор је - молитва. Она је најбољи лек. Најбоља терапија. Ако је нема, онда је јаук. Онда је безнађе. Очајање. А, јесмо ли исти људи после несреће? Кад се поремети ред, онај који је устаљен, да сахрањујемо, што кажу људи, по реду, па се суочимо са судбином да сахрањујемо децу... То јесте мука, то јесте туга... Нема веће несреће... Али, молитва помаже човеку да на прави начин поднесе сусрет са таквом несрећом и са смрћу.Фото: АТА имагес- То је било неколико сати пред Небојшину смрт. Тог поподнева, тог четвртка, он је био подоста у лошем стању. Требало је да прими и другу хемиотерапију. Уз њега је била његова супруга Милица. Она је стално била са њим. Све време. И ја сам био са њима. Сместили смо га у кревет и нисмо, тада много причали. Сестре су му прикључиле терапију и ја сам отишао. Око осам, увече, Милица нам се јавила. Каже нам: &quot;Добро је поднео терапију, чак се и шалио са мном... У петак, око два по поноћи...&quot; Болест је била јача. Нагла. За месец дана га нам је узела...Једва је прота Милован изговорио ове речи. Тишина, дуга и тешка потписала је ову причу. Дуга и тешка тишина.Фото: Игор МаринковићЗачудио се прота Милован Глоговац када је дознао да на гроб његовог сина није могуће да постави крст, онакав какав се по православном обичају поставља. У Алеји заслужних грађана ови обичаји се не поштују.Небојша је у свакој мојој молитви, али и у молитви братства манастира Острог, Дечани и свуда где су га волели и поштовали. У молитви се каже: Примите га у светлост лица Божијега. И он је тамо, у тој светлости.(Новости)За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо &quot;на ти&quot;.Нова димензија новости, ваш &quot;Nportal.rs&quot;.

Отац се зачудио када је дознао да на гробу неће стајати крст

Vaš komentar

Nema komentara