Književnost se hrani različitim sferama ljudskog postojanja

Onjedan je od uspešnijih srpskih pisaca čija dela zaslužuju pažnju. Predaje na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu - srpsku književnost, a svojim studentima daje slobodu istraživanja kada je u pitanju upoznavanje i stvaranje književnog dela. On je govorio za Nportal.rso odnosu autora prema delu istvaranju.Radite kao profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Koja dela savremenih autora preporučujete studentima da pročitaju? Ko su vama bili uzori tokom studentskih dana?- Ja na fakultetu predajem srpsku književnost druge polovine 20. veka, dok se književnošću ovog našeg veka u nastajanju bave druge moje kolege. Dakle, nemam profesionalnu obavezu da studentima govorim o savremenoj književnosti, a mislim da to nije ni potrebno. Savremena književnost pripada njima koliko i meni, što znači da je prirodno da nju studenti književnosti čitaju i vrednuju prema svojim afinitetima i merilima. Na kraju krajeva to je književnost čiji su oni savremenici i koju neki od njih i sami stvaraju. Smatram da je od preporuka važnija intelektualna atmosfera koja se stvara na mojim predavanjima a koja studente vodi do nekih dela. Tako sam i ja, recimo, na studijama intenzivno čitao Kiša, iako on nije bio favorit profesora Miroslava Egerića, koji nam je tada predavao 20. vek. Međutim, atmosfera među nama je bila takva da se tada čitao Kiš. I nismo pogrešili.Foto: LagunaVeliki broj mladih ljudi danas pišu i objavljuju knjige. Da li možete da napravite procenu kvaliteta današnje književnosti? Čini li vam se da se dela pišu samo da bi što pre postala komercijalni materijal bez poruke koje su nekad slali eminentni književnici i filozofi? Zbog čega su filozofija i vera upale u zatišje interneta?- Književnost danas pišu i mladi i stari ljudi, i moram da priznam da nikada nisam razmišljao o tome koliko godina ima autor dok čitam neku knjigu. Ona je dobra ili loša, iako savremene književne teorije a i politički pritisci na književnost teže da nas dresiraju tako da nam vrednost samog književnog teksta bude najmanje bitna. Književnost se piše iz različitih razloga, a motivi kao što su želja da se bude poznat i želja da se nešto od književnost zaradi, sasvim su legitimni motivi. Na kraju krajeva, jedan nemački pisac je kazao da književnost počinje od ljubavi prema sopstvenom životu. Problem je, naravno, ako autor ne može da nam ponudi ništa više od sopstvenog života. Tada književnost postaje uska, egocentrična, bez mnogo dodira sa svetom oko nas. Meni je takva književnost, prosto rečeno, dosadna pa je izbegavam.Kratka biografijaSlobodan Vladušić je rođen u Subotici, 9. maja, 1973. godine. Osnovnu i srednju školu je završio u svom gradu, a zatim je upisao studije srpske književnosti na Odseku za srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Diplomirao je u jesen 1998. godine. Između oktobra 1998 godine i marta 1999. godine, bio je urednik kritike u časopisu Reč. Tokom leta, 2001. godine, bio je honorarni urednik na Televiziji Subotica. Školsku 2002/2003 godinu provodi na mestu lektora za srpski jezik na Univezitetu Adam Mickijevič u Poznanju. Magistrirao je 2005. na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu sa temom &bdquo;Dezintegracija motiva mrtve drage u srpskoj poeziji 20. veka&ldquo; a doktorsku disertaciju pod naslovom &bdquo;Slike evropskih metropola u prozi Miloša Crnjanskog&ldquo; odbranio je 2008. godine. U oba slučaja, mentor mu je bio profesor emeritus Slavko Gordić. U decembru 2018. godine održao je nekoliko predavanja u svojstvu gostujućeg profesora na Univezitetu za strane studije u Pekingu.Usled poslednjih nemilih događaja mnogi traže uzroke u društvu i svetu, koliko je Vaša knjiga &quot;Književnost i komentari&quot; dala odgovore?- Ja sam u knjizi &quot;Književnost i komentari&quot; pokušao da opišem svet u kome živimo i da odredim kakav smisao književnost može da ima u tom svetu. Ne bih mogao da u jedan odgovor sabijem tu knjigu, međutim, ono što mogu da kažem, u najkraćem, jeste da je problem u tome što mi više ne živimo u svetu humanističkih vrednosti. Daću vam primer: jedan engleski profesor je nedavno rekao da će se radi sprečavanja ekološke katastrofe morati istrebiti ljudska rasa. To razume se, nema veze sa bilo kakvo ,,ekološkom katastrofom&rdquo;. To je samo Nacizam 2.0. Ali to je svet u kome živimo i to, naravno, utiče na mozgove ljudi, a posebno dece, koja uglavnom ne mogu da tumače svet već sve prihvataju zdravo za gotovo. U čemu je spona tradicije, kulturologije i medija u današnjem vremenu i umetnosti? Kako to utiče na stvaralaštvo Vaše, a kako na stvaralaštvo mladih kolega?- Često navodim primer Milorada Pavića, koji je bio istovremeno i književni istoričar i pisac Hazarskog rečnika, u svoje vreme najmodernijeg romana na planeti. Verujem da modernost još uvek počinje od tradicije, naravno, ako želite da stvorite ili izrazite nešto novo. Oni koji ne misle tako, često su samo copy-paste podražavaoci nečega što je neko već negde napisao, kazao, ili uradio. Ukratko, hoću da kažem da se književnost hrani najrazličitijim sferama ljudskog postojanja i zato pisac ne može da sebi dopusti taj luksuz da nešto ne ne treba da zna, ili da ga nešto ne zanima. Primera radi, u jednom svom romanu, pod naslovom Mi izbrisani, povezao sam Kosovski zavet i veštačku realnost na internetu. Ne želim ničega da se odričem i ne želim ništa da zaboravljam. Nadam se da će i mladi tako razmišljati, tj da neće biti zaboravni.Foto: LagunaKoji književni lik bi bio uzor i herojili heroina trenutno formiranom društvu? Da li biste otklonili uticaj politike iz umetnosti, ili prosto ne mogu da &quot;dišu&quot; jedna bez druge?- Moram da priznam da ne vidim da je današnje vreme stvorilo nekog novog heroja. Kao što vidite, na delu je uglavnom recikliranje starih junaka u novom, politički korektnom ruhu. Mislim da to nije slučajno: većini ljudi danas nisu potrebni heroji, potrebna im je sigurnost i da im se niko ne meša u život. Naša vremena su izrazito neherojska, pa zato i ne možemo da stvorimo heroje. Posledica toga je i velika politizacija umetnosti, odnosno spremnost jednog broja ,,umetnika&rdquo; da, pre svega, budu politički korektni.Kada su u pitanju film i književnost, da li su likovi i istorijski događaji verno predstavljeni? Da li je film u tom smislu podudaran, validan sa fabulom? Vidite li nekog lika iz Vašeg romana &quot;Omama&quot; prikazanog u filmu?- Film i književnost ne moraju da poštuju istorijske istine, ali moraju da u sebi na neki način obrazlože zašto ih modifikuju. Nekada ta modifikacija čini umetniko delo boljim, a nekada ga upropaštava. Recimo, kada u jednom romanu kažete da je Gavrilo Princip prvo ubio Franca Ferdinanda, a zatim i njegovu suprugu, onda to znači da vam je stalo da ga predstavite kao zver i zato falsifikujete istoriju. Princip nije bio nikakve zver. On je bio atentator koji se borio protiv jedne imperije koja je okupirala teritoriju na kojoj je živeo i koja se težila da uništi narod kome je pripadao. Ako znate istorijske podatke onda ćete znati da je taj roman falsifikat, koji teži da iskrivi istorijsku istinu. Međutim, nekada se u istorijskom romanu može dodati nešto fikcije, ne da bi se istina iskrivila, već produbila. To sam pokušao da uradim u svom romanu Omama, što je publika izgleda dobro razumela, s obzirom na broj prodatih primeraka i četiri izdanja romana. Što se tiče vašeg dela pitanja o tome da li vidim nekog junaka ovog romana na filmu, iskreno, mislim da Omama neće nikada biti filmovana.Da li trenutno radite na novom delu?- Da, radim na dve knjige uporedo: jedna je moj peti roman, a druga je jedna teorijska proza. To je sve što mogu da kažem u ovom trenutku.Dela Slobodana VladušićaUređivao je Letopisa Matice srpske između 2013. i 2016. godine. Osnovao je Centar za istraživanje i popularizaciju srpske književnosti pri Odseku za srpsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bio je među osnivačima Blogerame, kursa pisanja blogova za učenike 4. razreda srednjih škola u Novom Sadu. Takođe, uredio je nekoliko brojeva časopisa Luča koji izdaje Srpski kulturni centar u Subotici.Slobodan Vladušić je književne kritike pisao za dnevne novine Politika i Večernje novosti, dok je publicistiku pisao za Nin i Nedeljnik, a trenutno za Pečat i sajt RT-Balkan.Najznačajnija dela su mu knjige teorijske proze Crnjanski, Megalopolis (2011) i Književnost i komentari, (2017) romani Forward (2009), Mi izbrisani (2013), Veliki juriš (2018) i Omama (2021).BONUS VIDEO:

Književnost se hrani različitim sferama ljudskog postojanja

Vaš komentar

Top komentari

Atlija Milorad