Мистерија дивљег детета из Босне које је одрасло у шуми

Вучју су дружину побили, а њега, рашчупаног, изгладнелог, изгребаног и прекривеног модрицама, скупа с лешинама звери убацили у камион и одвезли у цивилизацију. Тамо, међутим, из њега нико није извукао ни реч, не јер није желео да говори, већ што није умео. Дечаку непознатог идентитета и порекла, ловци су дали име Харис, па и презиме: Пућурица, па му тако напречац одредили идентитет, веру и нацију, онако како су мислили да је исправно па га предали меродавним службама које ће га &ndash; далеко од знатижељне јавности послати на ресоцијализацију у Београд.Ова истинита прича послужила је као инспирација за играни филм &ldquo;Ничије дете&rdquo; Вука Ршумовића који се с венецијанског филмског фестивала вратио с три награде. Од великог значаја за овај филм показао се разговор с јединим сведоком времена, Драганом Роловићем, човеком који се бринуо о дечаку.Дечак-вук предат је управо у његове руке, у пријемну канцеларију некадашњег Централног прихватилишта за децу и омладину у Београду, где су водили сви путеви заблуделих малишана из целе бивше државе, махом због ситних казнених дела, провала и џепарења. Роловићу, тада 25-годишњаку с тек годином искуства у раду с делинквентима, овај је деликатан задатак поверен управо због иновативних метода рада и сјајних резултата које је постизао у кратком времену. После скоро 25 година од првог сусрета, Роловић се кристално јасно сећао свега.Фото: Н. Панић&ndash; Кад је стигло, то дете је изгледало као с другог света. Био је висок, крупан дечак, плаве косе и плавих очију, с изразито дугим рукама. Непрекидно је слинио из носа, показало се, због хроничне упале синуса... Запањујуће било је откриће након темељног лекарског прегледа да малени није физички оштећен ни на који начин. Здравствено запуштен, неухрањен, с огреботинама по телу, али без озбиљнијих повреда.Премда је његов узраст процењен на десет година, Роловић тврди да је лако могао имати и три више. Како су се споразумевали? Гестикулацијом, одговорио је у једном интервјуу 2014. године.&ndash; Није говорио, само је испуштао звукове налик режању. Ипак, имао сам утисак да је разумео већину онога што му говорим. Врло се мало кретао, углавном би седео или чучао у дворишту, склопио руке око колена и посматрао свет око себе. Кад би ходао, догађало се да падне па смо помислили да има поремећај центра за равнотежу. Послали смо га на вештачење али испоставило се да је разлог баналан, да дечак не зна да хода у ципелама &ndash; причао је Роловић и присетио се да је Харис у почетку непрекидно бдио.Одбијао је да спава у кревету, за лежај је радије одабрао сто, а понекад би га пронашли испод стола у дневном боравку. А прехрана, то је посебна прича.&ndash; Јео је с пода, штитећи храну, с обе руке обавијене око тањра. Првих месеци није подносио кувану храну, а деца су нам пријавила да из канте за смеће вади кости с остацима сировог меса. Није знао чему служи умиваоник па смо имали велики проблем да га научимо хигијенским навикама, како га купати, а посебно сећи нокте. Касније се привикао на ствари, рецимо, четкицу за зубе, коју је чувао попут највеће драгоцености...Фото: ПрофимедиаОдгајатељ није знао да протумачи како се и зашто с Пућкетом, како су га називали, тако снажно повезао Жика, најснажнији али и најпроблематичнији дечак у дому. Под његовом заштитом, дечак-вук убрзо је научио да поспрема кревет, држи оловку, користи метлу и лопату али и како да се понаша. Јер, нису само вукови прихватили тог дечака, брзо су га прихватили и људи, па и заволели, открио Драган Роловић.Томе је претходио један важан догађај.&ndash; Добро се сећам тога дана, била је недеља и био сам дежуран, кад је у двориште дома улетио ротвајлер. Деца су се разбежала, и тада је из шетње наишао Пућке. Ушао је у двориште па чучнуо, а пас се затрчао према њему. Сви смо премрли од страха, али он је остао сасвим прибран. Не знам да ли му је дечак нешто шапутао, али пас се толико умирио да га је дечак, водећи га за огрлицу мирног као пудлицу, одвео до канцеларије директора где смо га свезали &ndash; присетио се Роловић.За кратко време, Пућке се изборио за наклоност остале деце. Премда су у почетку зазирали од њега јер је био другачији, никад им није био мета. Није дао на себе и убрзо је заслужио поштовање.Људе је прихватио, технологију никако. Када је први пут видио телевизор, толико се уплашио да су га, вукући га за ноге, једва извукли испод кревета. Али зато је сатима знао да седи на сунцу и у руци врти кликер. Да их баца у прашину према правилима игре ипак није успео јер му је недостајала координација покрета. Но, када му је магична куглица једном упала у wц шољу, разбио ју је као од шале.Годину за годином, одгајатељи су га научили да хода у ципелама, користи прибор за јело, уписао се у школу, научио да чита и пише, изводи најједноставније рачунске операције. Само у једноме особље никада није успело.&ndash; С обзиром да је дечак добро и брзо напредовао, закључили смо да је у раном детињству ипак био у контакту с људима. Никада, међутим, није испричао ништа о свом најранијем ђетињству, начину како је доспео у шуму, својим родитељима, тврдећи да се ничег не сећа. Никада нисмо сазнали чији је и одакле је. Касније нас је уверавао да се не сећа ни првих дана у дому - причао Драган Роловић.Биће да је, попут звери које су га подизале, имао кратку меморију. Или је, пак, своје формативне године потиснуо у најскривеније кутке своје душе?&ndash; Заправо, није пуно говорио чак ни онда кад је свладао велики фонд речи &ndash; каже, па се присећа дана кад је четири године касније Пућке напустио београдски дом. Јер, када су крајем 1992. задували ветрови рата, деца су враћена у републичке центре за социјални рад из којих су долазили, тако и он.- Одлазак је тешко пао и Пућкету и деци и нама. Радећи с оваквом децом, инвестирате пуно емоција. А о детету попут Пућкета да се и не говори. На крају, наслонио је главу на моје раме, тражећи нежности и пажње као свако дете. Кад је отишао, плакали смо сви &ndash; сећа се, додајући да случај дечака-вука није био забележен у медијима.&ndash; Било је то неко друго време када су се такве ствари држале испод површине. Начелно, у интересу заштите детета &ndash; каже.Своја сећања радо је пренео и редитељу филма, јер картотека дома је уништена у пожару који је избио 1994, само годину дана након дечаковог одласка. Међу досијеима који су отишли у неповрат био је и онај Хариса Пућурице. Какве ли симболике: исте је 1994. отишао и Харис, на пут без повратка. Деца из дома причала су да се по повратку у Босну опет одметнуо у шуму, али у сивомаслинастој, војној одори. И тако се затворио круг. Кажу и то да је погинуо од залуталог метка. У истој шуми из које су га извукли ловци или некој другој, у овој одори или оној, пуцајући по својима, ко год они били... Никад нећемо сазнати. Једини који је знао био је Жика, Харисов пријатељ из дома који је такође отишао на пут без повратка.Склапањем мозаика лако се спознаје да Харис није дочекао ни пунолетство, да је погинуо пре 18. рођендана. За живота, нико га није тражио нити је он икога тражио, он је био и остао &ldquo;ничије дете&rdquo;. Па, ипак, о њему се снимају филмови, пишу новински чланци: нико је за свог кратког живота ипак постао неко. А прича о Харису Пућурици, дечаку без идентитета, остаје и прича о апсурду свих ратова, па и оног крвавог на Балкану, у којем је човек човеку био човек, док му вукови подижу децу. Но, сви они које је дубоко потресла његова судбина желе да верују да Харис &ndash; или како год било право име дивљег дечака &ndash; пуним плућима удише слободу и да негде у планинским врлетима где га ловци неће пронаћи и данас плеше с вуковима.(Вечерњи лист)БОНУС ВИДЕО:

Мистерија дивљег детета из Босне које је одрасло у шуми

Vaš komentar

Top komentari

Ninoslav