ТРЕБАЛО ЈЕ ДА УМРЕМ Сведочење родитеља убијене у Рибникару

Бојан Асовић је рекао да су живели срећно и да је Бока била њихов свет.- Ми смо били благи и скромни и томе смо учили нашу децу. Сву своју снагу и љубав сам био усмерио ка породици. Све до тог 3. маја. Бојана је била тако мала, а велика. Њом сам се увек одушевљавао - казао је Бојан, тешко причајући, и правећи паузе да смогне снаге и настави. - Све у шта смо веровали и за шта смо живели ја и Марија нестало је тог дана. Сада живимо велику тугу са којом не можемо да се изборимо. Ја сам тог 3. маја умро, покушавам да живим, али ми не иде. Увек сам са посла журио кући да што пре стигнем у ту срећу коју смо имали. Сада гледам да сам што мање кући, сам не могу ни минут. Ја те наше тренутке не знам како речима да приближим и дочарам. Свашта бих нешто да кажем, а не могу да причам о њој, јер је онда као да се опраштам, а то не желим.Бојан Асовић каже да је тог трећег маја био у Никшићу код родитеља.- Звао ме отац Бојаниног најбољег друга и рекао да је била пуцњава у школи и да не бринем. Позвао сам супругу и она је већ била испред школе. Кренуле су ми сузе, иако још ништа нисам знао. Звао сам брата да дође и тражили смо информације и сазнали да је једна девојчица упуцана у главу. Кренули смо у Београд. Марија је онда звала да је у полицијској станици и да је то наша Бока. Када сам дошао, мајка ми је рекла: &quot;Сине сада сву снагу што имаш, мораш да скупиш&quot;. Сину сам потребан, да му дам самопоуздање и он ће једног дана бити отац - прича Бојан.Он каже да му некада дође да из коже изађе.- Лакше би било да сам тог 3. маја био ја. Сваког дана себи понављам &quot;морам, морам због сина и Марије&quot;. А та школа је после седам дана наставила рад и послала поруку као да се ништа није догодило. То ме јако заболело - рекао је Бојан Асовић.Његова супруга Марија каже да мозак не може да јој прихвати да седи у судници и прича о убиству свог детета у основној школи.- Бојана је од јаслица имала осећаје за друге. Дочекивала је и пратила децу љубећи их и грлећи, помагала им да се обују. Ја то нисам ни знала док ми родитељи нису рекли. Једна мајка ми се захвалила, јер је Бојана помогла њеном сину да се адаптира на вртић и рекла да он воли да иде само ако је она тамо. Таква је била и у школи, прави друг. Мени је била кисеоник. Једва сам чекала да дођем кући да се дружимо, шетамо, играмо. Смисао мог живота су моја деца, нисам се раздвајала од њих. Све сам знала о њима, сваки детаљ - испричала је Марија Асовић.Она је рекла да јој је тог дана Бојана послала поруку да је дежурна на улазу у школу.- Питала сам откуд то, јер није требала. Изнервирало ме је, јер је носила тешку торбу, а није требало, јер је не носе када су дежурни - казала је Марија. - Колегиница ми је рекла за пуцњаву. Вриснула сам, јер сам знала да ми је дете на вратима. Осећала сам се немоћно. Молила сам некога да ме одвезе до школе и тамо сам психологу говорила &quot;где је моја Бојана&quot;, а она је ћутала. Син је био са друге стране школе и знала сам да је добро. Тог дана је био мој крај. Носили су ме до кола да ме одвезу. Не верујете шта се десило, очајни сте и бесни. Питам се ко је смео да дира моју Бојану? Она је весела отишла у школу. Живите за ту децу, одгајате их, учите правим вредностима и онда нема је.Она каже да су првог маја играли &quot;човече не љути се&quot;, док су Кецмановићи правили молотовљеве коктеле.- Ја сам полицајац, али моја деца никада нису видела пиштољ, а они су поносни на арсенал. Мајка је тајила и крила да има таквог сина, само да се њихов углед не би нарушио. Није крив отац, није крива мајка, нико није крив. Бока и брат су причали пред спавање, будлили се заједно, дружили и ту празнину нико не може да попуни. Ми смо уништени сви. Ја не знам како преживљавам сваки дан, као да нам неко копа ножем по срцу. Ово што нас мучи ниједан психијатар не лечи. Како нам је може да разуме само онај ко је исто доживео.БОНУС ВИДЕО:БОЛ И ПАТЊА РОДИТЕЉА УБИЈЕНЕ ДЕЦЕ -Тужне сцене на суђењу

ТРЕБАЛО ЈЕ ДА УМРЕМ Сведочење родитеља убијене у Рибникару

Vaš komentar

Nema komentara