БРЕГА ПРИЗНАО: Због винограда сам убио двоје

Музичар Горан Бреговић данас ужива у изобиљу свог рада, међутим, он је одрастао у скромној породици, а у својој великој исповести присетио се детињства.- Мислим да очеви нису неопходни у животу, не зна се чему тачно служе и данас то мало боље разумем. У мом одгоју, отац је био невидљив, али је, самим тим што је био присутан, морао бити и неки модел - почео је своју причу Бреговић, истакавши да му је отац био добар модел, напомиње и то да је на несрећу, био алкохоличар.- Због тога се развео од маме. Тако је пропала једна огромна љубав. Имао сам десет година, мој млађи брат пет. Кад човеку умре мајка то је велика катастрофа. Јер, она је неко с ким се волите свакодневно. Отац вам никада на тај начин не поверава осећаје. И када умре, ви заправо кренете да проверавате свој однос са њим. Што сам старији, чини ми се да све више личим на оца. Када се пензионисао, отац се вратио у своје село. Првих пет или шест година није хтео да у кућу уведе струју. Ни воду. Ето, није хтео. Када дођете код њега, морате да разговарате и нема телевизора. Иначе, у том селу је био једини који је отишао у партизане, остали су били у домобранима. Моја мама га је увек зафркавала како је у партизане отишао јер су тамо биле боље рибе. Сеоски поп га је у шали наговарао да не иде из села, да остане да код њих и умре, јер на гробљу нису имали ниједног партизана. Кућа му је била мало изван села, у неком шумарку. Сећам се, једном сам, враћајући се са неке турнеје, изненада свратио до њега; нисам се ни могао најавити јер није имао телефон. Већ је био пао мрак. Причао сам и провирио кроз прозор. Отац је седео за столом, пустио транзистор и пева. Сам. Иде песма, а он хвата оне сељачке кварте и квинте. Понекад би, са тим својим сељацима, свирао виолину. Често о себи мислим на тај начин. Могу се замислити - испричао је и каже да када размишља о оцу схвата да би волео једну ствар:Фото: А. Станковић- Волео бих да умрем као и он. Отишао је срећан, лако. И испунио је жељу сеоског попа. У том свом селу Свети Петар Чврстец код Крижеваца. Наследио сам виноград, али нисам имао када да правим вино. Добијао сам га од рођака који су се једно време бринули о очевом винограду. Од тих хиљаду литара, стотину је била грађевина, а остатак оно домаће које се сече киселом водом. Сељаци су волели очево вино. Када је отац умро, договорио сам се са рођаком да пази на виноград. Хтео сам да наставим. Због оца. Рођак је кренуо да ради и да ми шаље грађевину, а за себе је задржавао остатак, такав је био договор. Након пола године, позвао ме је и рекао да не може даље. Његова жена је покушала да се убије, бацила се под воз, па ето. Отишао сам у село да видим ту жену. Воз јој је откинуо руку. Као бивши студент филозофије готово професор, кренуо сам да разговарам о смислу живота са женом која је неколико дана раније покушала да се баци под воз. Говорио сам о деци, о породици. Сваког јутра се будим у четири ујутро, радим до увече и ништа не стижем. Ништа не стижем. То је било све што је рекла. И, шта ћете онда уопште говорити некоме ко вам тако нешто каже? Отишао сам. Рођак ми је убрзо јавио да је његова жена, у следећем покушају, успела да се убије. Обесила се. Више није имало смисла тражити од њега да се бави мојим виноградом. Пронашао сам другог, али је он, након пола године, добио рак грла и умро. Е, онда сам сео и израчунао: цело село има двадесет кућа, а ја сам, због тог винограда, за непуне две године успео да побијем двоје људи. Боље га оставити с миром, па када одем у пензију, сам ћу се њиме позабавити - испричао је Бреговић.Фото: З. Кнежевић- Могао бих, да, да. И овде у Београду сам на сличан начин организован: имам своју башту, своју боранију, парадајз, шаргарепу. Речју скоро пољопривредни произвођач! Мој баштован је Херцеговац, па посади и раштан. Ево, данас једемо раштан. Директно из моје баште! Тако је почео и мој отац, на балкону је садио парадајз. Мајка је умрла раније, док сам био у војсци. И она је из Хрватске, из Вировитице. Њени Перићи су пореклом из села Казанци, граница Црне Горе и Херцеговине. Деда је био Солунац и после Првог светског рата је у Славонији, као награду, добио неку земљу. Колонисти. Из свог завичаја су довукли и име села Чемерница. Дивно! Само Црногорци и Херцеговци могу давати таква грозна имена селима. Када је почео Други светски рат, мој деда је отишао у партизане, а моју бабу, два ујака, тетку и моју маму одвели су у Јасеновац, на вратима логора су размењени за неке заробљене Немце. Онда су стигли у Србију и моја баба је цео рат издржавала децу тако што је шверцовала дуван из Херцеговине. Искакала је из воза пре него што уде у железничку станицу Београд испричао је Бреговић.Бреговић је испричао и како су се његови родитељи упознали.Фото: В. Данилов- После рата, отац је остао у војној школи, у војсци, тако су се нашли у Вировитици. Касније, отац је добио прво запослење у Сарајеву, у војној школи, где је предавао балистику. Када су се развели, преселио се с мојим младим братом у Ливно. Био је тамо командант касарне. После развода ја сам са мајком остао у Сарајеву, иако сам свакога лета ишао код оца и брата у Ливно. Касније се мој брат доселио код мене у Сарајево. Ту је студирао. А мама је помагала ствари које друге мајке можда и не би. Рецимо, купила ми је прву гитару. Иако смо живели скромно, моја мајка је имала високе узоре: увек јој се, рецимо, свиђало како се облачи Јованка Броз и носила је пунђу као она - испричао је Бреговић својевремено за &quot;Скандал&quot;.БОНУС ВИДЕО:

БРЕГА ПРИЗНАО: Због винограда сам убио двоје

Vaš komentar

Top komentari

Rajo